НЕКО ТО ОДГОРЕ ПРАТИ СВЕ

Данас је 12. мај – Дан Светог Василија Острошког, дан када се велики број грађана из Црне Горе, Херцеговине и цијелог региона, не само вјерника, окупља око свеца; дан када је од 1996. године улицама Никшића одржана велика литија у част свецу, или боље рећи – када сам светац окупља народ у граду Оногошту да заједно покажу вјеру. Није случајно ни када у литији чујете људе који кажу: „Ја нисам велики вјерник, али мислим да нешто постоји.“ И прије самих литија народ се још много раније окупљао и походио Острог, показујући своју наду и вјеру у свеца који је рођен 1610. године у малом херцеговачком селу Мркоњићи као Стојан, у породици Петра и Ане-Анастасије Јовановић.

Као дванаестогодишњег дјечака родитељи су га, у страху од данка у крви, послали у скровити манастир Завала код стрица Серафима. Млади Стојан је касније прешао у манастир Тврдош, гдје се замонашио, добио свештенички чин и име Василије. Због зулума који је тада владао, Василије се као архимандрит повлачи у Пећку патријаршију и на Свету Гору. Године 1638. у Пећи је рукоположен за митрополита херцеговачког, односно захумског. Због напада на Тврдош, па и њега самог, Василије одлучује да се склони на Свету Гору, али га на путу заустављају мјештани Бјелопавлића уз обећање да ће му свако давати по мјерицу пшенице како би могао да преживи. Прво се скривао у пећини у Пјешивцима, да би касније прешао у једну пећину под Острогом, гдје је у стијени сазидан и мали манастир и гдје је провео посљедњих петнаест година овоземаљског живота. Пошто је живио скромно, подвижнички, а причало се да посједује и исцјелитељске моћи, народ га је походио, као што данас походи његове мошти које се чувају у Горњем манастиру Острог, обновљеном у велелепно здање за вријеме митрополита Амфилохија, који је због радова на њему често био осуђиван и прогањан од претходног режима.

У моћ његовог исцјелитељства, вјере, наде и љубави вјерују подједнако и хришћани и муслимани који походе Острог и мошти свеца, не само 12. маја него током цијеле године. Ако походите Острог, често ћете чути од људи које тамо затекнете приче о његовим надљудским моћима, а ја сам једном приликом чуо од владике Атанасија, који је, како кажу, био задужен за пресвлачење моштију, како су му опанци на ногама били одрти. Ријечима самог Атанасија: „Куда ли је све ходио наш Василије ове године.“

Сјећам се и снимака када су мошти из Острога 1996. године у колони возила вожене кроз Никшић, Требиње, Тврдош и Попово поље до родног села Мркоњићи ради почетка обнављања храма у том мјесту. На снимку се види како у једном тренутку „лафету“ на којем су се налазиле мошти ниоткуда прилази бијели коњ и прати колону, односно свеца. Слика са снимка била је нестварна, не филмска и режирана, већ реална и стварна, и потврђивала је ријечи људи да нешто ипак постоји и да нас неко одозго прати. Све вријеме пута колону су уз цесту пратили погледи грађана који су дошли да се поклоне свецу, а у родним Мркоњићима дочекале су га десетине хиљада људи и одржано је велико народно и црквено саборовање. Било је то на 325. годишњицу његовог упокојења. Тај снимак нисам видио ни на једној званичној, како се каже, „великој“ телевизији, већ сам добијени материјал, видео-траку, емитовао једног 12. маја на ТВ Нови, која је, иако мала телевизијска станица, прва урадила пренос литургије из Острога.

Нису само обични људи вјеровали у моћи свеца, него и велики дио црногорског народа. Сјетимо се само тренутка када су његове мошти 21. децембра 2019. године донесене у Никшић, у храм који носи његово име. Народ га је тада дочекао у великом броју; није их спријечила ни јака киша да дочекају свеца, а управо се тај дан везује за одлуку о почетку великих и јединствених литија кроз цијелу Црну Гору, као вјесника промјена које су услиједиле на изборима 2020. године. Народ је говорио да је сам Свети Василије дао благослов да се народ литијама супротстави идеји о прављењу партијске цркве у Црној Гори. Оно што је интересантно и несвакидашње за тај догађај јесу свједочења људи који су били присутни и који су, како кажу, покисли до голе коже, а да се нико није ни прехладио ни кинуо. Интересантно је и то да се на тим литијама међу људима који су их предводили никада раније није видио први човјек града, иако је највећи број грађана чији је био предсједник шетао улицама, све до доласка на то мјесто садашњег предсједника Марка Ковачевића. Оно што храбри и даје вјеру народу јесте да се посљедњих година у литији види све већи број младих људи и родитеља који у колицима шетају своју дјецу.

Василије се упокојио 29. априла 1671. године под Острогом и од тада му се уз име додаје оно Острошки, а због вјеровања народа у његове моћи убрзо након упокојења народ га је прогласио свецем. Канонизација у овом случају није имала формални датум; култ Светог Василија спонтано се проширио међу народом, тако да се већ крајем 17. вијека помиње као Свети Василије Острошки Чудотворац. Његов празник установљен је 12. маја (29. априла по старом календару), на дан његовог упокојења.

Перица Ђаковић