Врхбосанске обланде

Постоји међу новинарима анегдота да је бивши бањалучки бискуп Фрањо Комарица своје изјаве равнао увијек у зависности за који медиј говори. Па тако кад би говорио за медије из Републике Српске, никада није рекао да је положај Хрвата овдје лош, а чим би отишао у федералне медије, само би обрнуо плочу и раскукао се на сва звона како би Федерацију приказао као „бољи ентитет“. Такав приступ често су сви окарактерисали под оним „мудри Латин“.

Ипак, такав приступ никада није био уперен против било кога и Комарица је заиста много урадио за интересе свог народа гдје год је дјеловао. Иако је можда понекад нешто и сметало, била је то сасвим легитимна дипломатија коју треба поштовати.

Ту „латинску мудрост“ на виши ниво је подигао бивши кардинал врхбосански Винко Пуљић. Увијек насмијан, човјек који одаје утисак истинског хришћанина, који сваку изјаву пере у три воде и пакује и три обланде. А из сваке избија безобразлук. Тако је и у посљедњем интервју федералним медијима изнио низ баљезгарија о политичкој ситуацији и положају Хрвата у БиХ.

Најважније за контекст објашњавања његових ставова је да је ријеч о човјеку који је служио мису усташким кољачима убијеним у Блајбургу и да је од најмонструознијих људи ових простора направио жртве. И такав један „хришћански поглавар“ одлучио је сада да прича о праведности у Босни и Херцеговини. Само по себи, трагикомично је.

Дејтонски споразум назвао је „лудачком кошуљом“, истичући да је тачно да је „зауставио рат, али није постигао праведан мир“. Као да сам престанак сукоба сам по себи није највиши домет праведности. Тачно је да је устројени систем у Босни и Херцеговини донио бројне неправедности, прије свега политичке и правне, али нема ниједне која је уперена против Хрвата. Иако у интервјуу наводи да су се „они покупили, а нас овдје оставили“, вјероватно мислећи на странце, кардинал Винко Пуљић изоставља да каже да је ОХР као директна испостава стране окупације овдје од краја рата и да су управо они прекројили ту луђачку кошуљу. Масакрирали је, неправно прогонили, укидали, скрнавили све српско. На крају, у посљедње вријеме, тај исти ОХР је Хрватима као на тацни сервирао ситуацију у Федерацији БиХ да буду заштићенији од бијелог медвједа.

Када прича о неправедности према Хрватима, он избјегава изричито да каже да мисли само и искључиво на „трећи ентитет“, да се не би замјерио федералном дјелу јавности, али сва суштина лежи у томе. Суштина Пуљићевог незадовољства лежи у чињеници да за њега мир има цијену само ако се крунише територијалном јединицом коју хрватска политика није успјела да оствари ни у рату, ни у дипломатским преговорима. Опасност ове тезе је у покушају да се српска страна, која и сама носи терет бројних дејтонских неправди, увуче у туђе битке. Трећи ентитет за Србе није "рјешење хрватског питања", већ потенцијално отварање питања граница самог Дејтона, што би директно угрозило интегритет и специфичан статус Републике Српске.

Ако бисмо били злонамјерни, па све упоредили са стварањем прве Југославије и оним што је слиједило послије могли бисмо рећи да су Хрвати ратовали са силама губитницама, а онда су музли побједницу (Србију) док нису добили Бановину Хрватску (пандан данашњем трећем ентитету), а онда су починили најјезивији геноцид у овом дијелу Европе. Сада би опет да Срби, погођени својим неправдама, воде њихове битке и да им обезбиједе трећи ентитет. Али, што би рекао Његош: „Спуштавах се ја на важе уже, умало се уже не претрже“.

А да не би било ништа другачије него 1941. године говори можда и најлицемјернија и најбезобразнија изјава бившег кардинала. На питање какав је положај Хрвата у Републици Српској, као из топа, без класичног увијања и глумњења невиног посматрача, одговорио је: „Какав је положај? Никакав!“.

Све да има и промил тачности у овој изјави, да је положај Хрвата у Републици Српској лош, опет би био 10 пута бољи него положај Срба у Хрватској. А бар 20 пута бољи него положај Срба у кантонима гдје су Хрвати већина.

Сумњам да кардинал није обилазио те крајеве, а нисам склон ни вјеровању да није видио прецртане ћириличне табле, порушена гробља, обијене православне цркве у мјестима гдје оно мало Срба остало. Нажалост, и српску срамоту, у тој Републици Српској ми имамо споменик са усташком иконографијом борцима хрватских паравојски из претходног рата. Ниједна хрватска манифестација никада није спријечена (а требала је бити). Шта би тек кардинал рекао да смо се понашали као Хрватска у случају хапшења студента који је махао заставом Републике Српске? Или у случају било кога ко се усудио споменути истину да су у Крајини некада живјели Срби? Или да смо, као драга му отаџбина Хрватска, порушили сваки споменик који има везе са Србима?

Никакав српски интерес „трећи ентитет“. Не само да идеју не треба бранити, него се о њој не смије ни ћутати. Трећи ентитет је незаслужена награда Хрватима и казна Србима. Таква једна имагинарна јединица не може се створити у ваздуху. То би подразумијевало и одређена територијална прекрајања. А видјели смо да то у хрватским „влажним сновима“ подразумијева и дио Посавине. С онима који јасеновачке џелате сматрају жртвама ми не можемо имати никакав заједнички интерес.

Вјерски лидер, ма колику политичку улогу имао, не треба да се бави територијалним питањима. Да је сличне баљезгарије изрекао неки поглавар Православне цркве, не бисмо могли живјети од медијске харанге. Зато је кардиналу, као и нпр. Мустафи Церићу, паметније да виде како од своје пастве могу направити људе, него да долазе на сулуде политичке идеје. Јер, прије свега, за то немају ни зрно памети.

На крају, све се своди на ону Дучићеву да су Хрвати "најхрабрији народ на свијету, не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде". Тај недостатак стида најбоље се види у парадоксу гдје се истовремено својата Никола Тесла и велича блајбуршко крвопролиће. Својатати Србина генија, док затирете народ из којег је потекао, исти је онај ментални склоп који у трећем ентитету види "правду", а у Дејтону "лудачку кошуљу".