Резервни положаји

Пред Опште изборе који ће се одржати у октобру ове године поново добијамо нове странке. Раније се у Семберији из ДЕМОС-а издвојио Чедомир Стојановић, а ових дана судовима су захтјеве за рјешење о оснивању политичких странака предали досадашњи СНСД-овац Владо Ђајић и потпредсједник ПДП-а Игор Црнадак. Тако у тијесној политичкој арени борба за све мањи плијен постаје све немилосрднија.

Највише пажње јавности свакако су привукли потези Ђајића и Црнатка, а у оба случаја многи су видјели окретање леђа њиховим дотадашњим саборцима. За Ђајића су тако писани помпезни наслови да је „окренуо леђа Додику“, док се за Црнатка већ дуже говори да се не слаже баш ни са чим што ради Станивуковић. Међутим, ако загребемо испод површине, тешко да и у једној и у другој причи има пуно истине. Ради се искључиво о промјени форме, док суштина остаје иста.

Случај Ђајић: Резервни положај за СНСД

Владо Ђајић је годинама био кључни зупчаник СНСД-а у Бањалучкој регији. Колико год га опозиција критиковала, а унутарстраначки ривали оспоравали, бројке су неумољиве. Након изборног дебакла странке 2018. у Бањалуци, Ђајић је успио немогуће – не само да је консолидовао редове, већ је подигао странку на 35.000 гласова у граду и обезбиједио седам мандата у својој изборној јединици.

Иако је била јака листа, сам Ђајић је имао више од 20.000 личних гласова, па је јасно да је његов утицај био веома значајан. Толики број гласова и такав резултат у броју мандата у Народној скупштини СНСД-у био би од пресудног значаја за ову странку на изборима у октобру.

Ако узмемо да Ђајић без страначке инфраструктуре не може освојити баш исти број гласова као на прошлим изборима, чињеница је да тај број неће бити вишеструко мањи и СНСД себи не може приуштити губитак толиког бирачког тијела. Међутим, након трзавица између Ђајића и лидера СНСД-а Милорада Додика, било би погубно и за једне и за друге да се све гурнуло под тепих и да је Ђајић стављен на листу СНСД-а на изборима.

Тако је формирање нове странке заправо својеврсна излазна стратегија која погодује свима: Ђајић задржава своје бирачко тијело које је персонално везано за њега, а СНСД, иако ће номинално имати пад гласова, кроз постизборну коалицију задржава исти број руку у Скупштини. Вук сит, а овце на броју.

Случај Црнадак: Чувар „чистог“ опозиционог образа

Слична, мада бројчано скромнија матрица, дешава се и у случају Игора Црнатка. Његово незадовољство покретом „Сигурна Српска“ није принципијелне природе, већ је плод чињенице да у новом Драшковом поретку за њега више нема мјеста које је имао у старом ПДП-у. Иако је Станивуковић тренутно најјача фигура опозиције, „шумови у комуникацији“ који су се прелили на друштвене мреже учинили су даљи заједнички наступ немогућим.

Црнадак овдје циља на онај дио незадовољних гласача који у Станивуковићу виде „симбиозу“ са влашћу. То је оно бирачко тијело које је, слично Вукановићевом, осуђено на вјечиту опозицију због своје бескомпромисности. Иако Црнадак са својих 3.000 гласова не дјелује као озбиљна пријетња, прелазак цензуса би му донио мандат који би, у коначници, опет завршио у табору против СНСД-а. Све разлике са Драшком тада ће експресно постати „помирљиве“. А уколико не пређе цензус и не уђе у Народну скупштину, Станивуковић се опет не би бунио.

Репозиционирање у рововима

На крају, формирање ових партија не доноси никакву „нову енергију“. То је само репозиционирање унутар већ постојећих ровова. Као што Ђајић никада неће заиста прећи на страну Станивуковића, тако ни Црнадак никада неће пружити руку Додику. Ако је Ђајић „пројекат“ Милорада Додика за очување гласова, онда је Црнадак пројекат Драшка Станивуковића за каналисање незадовољства. Базен је исти, само су подијељене нове карте.