Перица Ђаковић: Да нам живи, живи (не)рад

Да ли је ико данас, по атмосфери која је владала у највећем дијелу драге нам државе, препознао да славимо „Празник рада“? Замислите – то је „међународни“ празник, а ми смо ту чињеницу некако заборавили, иако хитамо ка Европи. Или, боље рећи, Европа хита ка нама, иако смо, по свему судећи, далеко од тога да заиста испуњавамо све услове. То ме подсјећа на примјер Бугарске и Румуније, које су се, ни криве ни дужне, нашле у том друштву.

Али оставимо сада по страни ту Европску унију, иако су нам пуна уста њихових похвала које пречесто цитирамо, и вратимо се данашњем празнику, који је то само по чињеници да је нерадни дан.

Одавно смо изгубили „радничку класу“. Нестала је у добро смишљеној транзицији наших политичара, које су потпомогли економски стручњаци и професори. Добро су они знали како се пуне џепови и како се празни друштвена имовина – по оној: што је друштвено, то је ничије и свачије.

Да, одлично су положили тај испит, иако су, по свему судећи, неки од њих били слаби студенти, провлачећи се са шестицама и понеком седмицом у индексу. То им, међутим, није сметало да у практичном раду покажу сво своје „знање“ и „вјештине“. Тако смо у кратком периоду остали без наслијеђеног богатства стеченог у бившој држави – приватизујући и потом затварајући фабрику по фабрику, рудник по рудник, солану, хотел по хотел… Да не набрајам, јер ономе ко жели да види није тешко да спозна истину.

Од земље богате средње класе стигли смо до земље богатих појединаца. И, гле чуда, то су углавном људи који су се нашли на челу политике која је требало да нас води у срећну и обећану будућност. Почело је са паролама, попут оне да „године почињу јануаром“.

И ајде што су затварали фабрике – најбољи примјер је Пријестоница – него су тамошње раднике претворили у дилере цигарета, дроге и увезених аутомобила. Одједном се радничка класа нашла на улици.

А ако се питате гдје нестадоше ти радници, ја се питам гдје нестаде Радничка партија и људи који су требало да заступају њихове интересе. Имамо синдикат који више брине о себи и зимници него о радничким правима. У неку руку су можда и у праву – раднике је појела транзиција претходне власти и скоро да их више и нема.

Одлично одрађен посао, рекли би њихови ментори, који се нијесу изгубили као оне чувене гуске у магли. Ко данас пита и ко мари за ово мало радничке класе која је остала – на примјер на аеродромима – и која, изгледа, узалуд вапе: „Не продајте и нас. Можемо да доносимо профит, само нам дозволите да се задужимо, а не морате ви.

Није тешко закључити зашто им се то, барем за сада, спутава. Јер, уколико би се они задужили, неко не би могао да постави питање: „А гдје сам ја ту?“

Претходни дугогодишњи режим то се није ни питао – продавало се све што се стигло. Народ би рекао: „Јамио је ко је стигао шта да јами.“

Узалуд се народ понадао да ће промјеном тог режима и чувеним литијама правда закуцати на свачија врата, да су стигли „ослободиоци“. Али, авај – „туђа рука свраб не чеше“.

И питам се: гдје нестадоше они првомајски уранци, када смо се окупљали уз роштиљ, по коју чашицу домаће, пиво, лопту, пјесму и коло? Одједном смо радничко одијело замијенили фирмираним маркама, ливаде за уранке егзотичним дестинацијама, а већина је погнула главу. Још је жалосније што је све више оних који пружају руку тражећи милостињу, не схватајући да, по ријечима политичара, „живимо много боље“.

Срећа па продавнице неће радити чак три дана, па ће се и онако мршаве пензије и плате моћи растегнути који дан дуже.

Умјесто да се говори о радничким правима и бољем животу, неко нас подучава о сексуалној оријентацији и дугиним бојама, заборављајући да народ види шта се све ради на „двору“ и како поједини заиста знају да користе паролу „да живимо боље“.

И тако пролази овај нерадни дан, за који наша дјеца можда неће ни знати да је „међународни празник рада“, за који се некада радничка класа борила и гинула на улицама тражећи своја права.

Изгледа – „некад било, сад се спомињало“. А умјесто пјесме „Да нам живи, живи рад“, данас пјевамо неке друге пјесме.