Мартин удио - Представа која је ушла у историју

Ауторском тиму, глумцима и управи Народног позоришта Републике Српске из дубине душе честитам на остварењу „Мартин удио“. Нисам позоришни критичар, нити могу писати стручно као што су то урадиле колеге из рубрике култура али прећутати похвалу за овакво ремек-дјело било би, у најмању руку, неправедно и срамотно.

Бањалучка публика јуче је на гледала представу која ће остати уписана у историју. Проћи ће године прије него што се на нашим даскама поново појави овако снажно дјело.

Тешко је кад умјетност оголи емоцију до те мјере да не можеш пронаћи сигурно упориште у сопственим ријечима. Како не звучати клише, а ипак пронаћи праве ријечи и описати оно што сам синоћ осјетила.

Три часа пратила сам три приче, различите генерације, епохе и историјске догађаје. Од страдања српског народа у НДХ, протјеривања из РСК до рата деведесетих у БиХ. И свако од њих носи свој удио.

Гледала сам судбине које ми нису ни далеке ни стране. Реално, у представи сам видјела и свог оца и мајку и тетку у врхунским улогама Јове Максића, Наташе Перић, Николине Фригановић, Александра Стојковића, Миљке Брђанин, Смиљане Маринковић, Слађане Зрнић…

Врхунска и до те мјере увјерљива глума Наташе Перић доводила је до тога да се најежиш и прискочиш јој у помоћ док се порађа или је загрлиш кад је преплашена мајка. Да подијелиш са њом тај страх, бол и неправду коју читав живот трпи. Као и Марта из Библије, њена блага душа, брига за друге, ревносност, срчаност али и непоколебљива снага не могу да ти не дирну душу. Помишљам да је глумица таква и у стварном животу. А и она Милкина ми је остала у глави, свако кога је у срце пустила, одвео ју је ђаволу.

И увијек те црне мараме. И нарикаче. Мајке чије су руке вјечно остале празне. Српски народ су одувијек пратиле највеће жртве и боли али су нас понос, (пре)пород и јака вјера увијек водили до васкрсења. Сагињао се сељак српски али никад није поклекао. А управо о томе ова представа и говори.

Од Беча, преко Лике, Мајевице и Власенице, ипак се увијек вратимо нашој Републици Српској Крајини. Нашем динарском човјеку. Његовој снази и ломовима. Нашим мајкама и сестрама које су увијек носиле и носе више него што се види. Чучук Станама. Нашим стубовима. Огњишту. Васпитању.

Само оне могу надживјети све трагедије, крстаче и црнину, а да поново изроде, воле и опросте. Отаџбина је мајка. Црква је мајка. И то је наш удио. Зато су овом представом и ушли у историју.

Овим текстом ја одајем вама наклон до пода.