Ко ће се извинити за „Сарајево сафари“?

Оно што је од почетка било јасно свакој писменој особи сада је и званично потврђено – за причу о „Сарајево сафарију“ нема довољно доказа. Морбидна конструкција о некаквом лову на људе у Сарајеву током рата, закувана од стране потпуно непоузданог свједока, пала је у Италији. Њен циљ од почетка није ни био откривање „ужасног злочина“, већ креирање још једне пропагандне подвале у режији професионалних жртава и дежурних сисача иностраних фондова. Међутим, овај случај може послужити као фантастичан огледни примјер парареалности у којој живимо.

Иако је од старта све било на климавим ногама и без иједног озбиљног аргумента, то није спријечило сарајевске медије да о свему извјештавају као о непобитној истини. Неки су чак у року од неколико дана написали и књиге – попут црногорске „мајке Сребренице“ Андреја Николаидиса. Овај србофоб упитне хигијене, интелектуалне и сваке друге, већ годинама се сарајевској јавности подваљује као врсан аутор и мислилац. Заправо, ријеч је о најобичнијем преваранту чија патолошка мржња, упакована у претјерану патетику, пролази код још неписменијих маса.

Како функционише сарајевска медијска фаланга

Николаидис је промоције свог памфлета одржавао широм ФБиХ, а његов брат по „поштењу“, Драган Бурсаћ, очекивано је био најредовнији гост. Погодите – ни ову тему тај ректални алпиниста није пропустио да искористи како би наштанцао безброј трактата без икакве вриједности, наплаћујући дебеле хонораре од различитих „медија“.

Док су „истраживачки и објективни“ медији ексклузивно откривали невјероватне детаље, они који се иначе куну у правосуђе сада нису чекали ни завршетак истраге, а камоли пресуду. И не треба бити у заблуди – они на овоме неће стати. Наставиће да јашу на овој изопаченој конструкцији, баш као што годинама јашу на причи о „бијелим тракама“, иако за то никада није понуђен ниједан релевантан доказ. Наставиће Николаидис да промовише свој пропагандни памфлет, као што ни Бурсаћ неће престати да тргује људским трагедијама како би задовољио своју изопаченост и напунио џепове. Да код њих постоји и зрнце поштења или стварне потребе за правдом и помирењем, давно би отишли из земље како би и њихови најближи заборавили њихово бешчаће.

Случај „Сарајево сафари“ је до сржи приказао систем функционисања сарајевске медијске фаланге и антисрпске идеологије. Тако смо дошли до парадокса: против српског новинара се покреће поступак јер је неко у његовој емисији само споменуо Ратка Младића, док бошњачки и „независни новинари“ из региона мјесецима некажњено шире монструозне лажне вијести, без икакве одговорности и без намјере да јавности упуте чак и извињење.

Ова појава, нажалост, има своје пипке и у самој Србији. Поразно је то што поједини Срби, вођени слијепом мржњом према актуелној власти у Београду и Бањалуци, оберучке прихватају овакав антисрпски наратив као оружје у политичкој борби. Тужно је што немају ни толико разума да препознају подвалу која сатанизује читав један народ, вјешто упаковану као „легитиман аргумент“ против режима.

У том политичком сљепилу, можда је најтужније било посматрати бившег српског кошаркашког репрезентативца Владимира Штимца. Он је питање „Сарајево сафарија“ у више наврата безобзирно користио у критикама на рачун Александра Вучића, имплицирајући његово учешће у овом измишљеном злочину, чиме је свјесно или несвјесно постао погонско гориво за сарајевску пропагандну машинерију.

На Балкану истина није услов за оптужбу

На крају, фијаско приче о „Сарајево сафарију“ неће промијенити ништа у сарајевском медијском блату, нити ће натјерати овдашње „професионалне моралне громаде“ на извињење. Он само потврђује стару матрицу по којој је против Срба дозвољено лансирати најмонструозније лажи, јер на Балкану истина већ одавна није услов за оптужбу. Права трагедија, међутим, лежи у чињеници да ће сљедећу велику лаж, чим се за то укаже прилика, у Сарајеву поново једнако страствено дочекати и Николаидис и Бурсаћ – а у Београду они који су због јефтиних политичких поена спремни да распродају и сопствену националну несрећу.