МОЖЕ ЛИ ЕВРОПА ДА ТРЧИ ТРКУ СА ВЕЛИКОМ СВЈЕТСКОМ ТРОЈКОМ?

Ако дубље и пажљивије сагледамо дешавања на недавном тиватском самиту и оголимо догађаје на и око њега, поставићемо себи једноставно питање: Да ли Европа успјешно покушава да се умијеша у најновију подјелу свјетских геополитичких карата?

Дакле, кључни играчи на поменутом самиту били су француски предсједник Макрон, њемачки канцелар Мерц и српски предсједник Вучић. Питате се како? Одговор је једноставан ако се ствари аналитички сагледају. Макрон и Мерц изашли су са „нон-пејпером“ који су понудили земљама Западног Балкана, а прије свега предсједнику Србије Александру Вучићу, нудећи да се његова земља убрзаним принципом приближи чланству у Европској унији затварањем кластера. Када је ријеч о затварању појединачних поглавља, она би се испуњавала кроз својеврсни приправнички стаж кроз који би пролазиле земље Западног Балкана.

То је прије свега интерес Европе, која стављањем „шапе“ на ове земље покушава себи да обезбиједи мјесто за столом за којим се већ увелико мијешају карте нове геополитичке сцене свијета, а за којим већ сједе Трамп, Путин и Си.

Жеља Европе је да ухвати посљедњи воз за тим карташким столом, јер је очигледно да велика тројка сматра да управо они представљају кључ будуће геополитичке моћи свијета.

Тако испада да је Србија, неочекивано, поново пронашла своје стратешки веома важно геополитичко мјесто. Наиме, она је у региону који називамо Западним Балканом једина озбиљна и респектабилна држава са готово седам милиона становника, што представља значајно тржиште за које су интерес већ показали и Трамп i Путин, а посебно Си.

За то вријеме Европа је своје фаворите тражила у другим земљама, прије свега у Црној Гори и Албанији, при чему Брисел као папагај стално понавља да је Црна Гора отишла најдаље на европском путу и да је предводник у процесу приступања Европској унији. Ту тезу нико не оспорава. Међутим, док хвале Црну Гору, кључни представници Европе баш у Тивту сјели су за сто управо са предсједником Србије Александром Вучићем. Да, што би народ рекао, „у том грму лежи зец“. То можда најбоље потврђује једна кратка Вучићева реченица, након разговора са Фон дер Лајен, Коштом, Макроном и Мерцом.

Питање које су му поставили било је једноставно: „Да ли си ти за Европу?“ Управо у томе можда лежи суштина тиватског самита, а не у одласку на ловћенску медовину. Не знам, али бих рекао да је Европа дуго гледала Србију преко ока, док је Брисел истовремено подржавао дешавања у Београду и Србији током посљедњих годину дана.

За то вријеме Американци праве заокрет, Русија остаје конзистентна, а Кина показује све већи интерес за Србију. Тако је Си, након Трампа и Путина, међу првима примио управо предсједника Србије.

Док је Трамп окренуо леђа Европи, приближио се Републици Српској, а на свом налогу пренио интервју Александра Вучића, за Босну и Херцеговину тражи се ново рјешење за мјесто високог представника.

Након што је њемачки утицај у тој причи ослабио, њен представник Кристијан Шмит изненада је поднио оставку. Истовремено, за Црну Гору се припрема нови амерички амбасадор Мекој, правник и политичар познат по ангажману у федералном правосуђу и борби против криминала и корупције.

Ако томе додамо да су дан након посјете Марка Рутеа, генералног секретара НАТО-а, Црној Гори и Влада и правосуђе констатовали да случај „Телеком“ није застарио, док се истовремено захуктава и случај „Можура“, онда поједини догађаји добијају додатну политичку тежину.

Дакле, ако шире сагледамо дешавања на свјетској сцени и у тај контекст смјестимо тиватски самит, који је, мора се признати, Црна Гора организовала као беспрекоран домаћин, јасно је да је одавно почело ново мијешање карата за нову геополитичку игру.

Остаје само питање да ли ће се играти обични таблић, преферанс или чак покер. То ће зависити од броја играча који ће сјести за сто, али и од тога ко ће остати у улози кибицера. Без обзира на све, очигледно је да је шпил нов, као и околности.

Међу њима посебно мјесто заузима однос Америке и Русије, односно Трампа и Путина, који никада није дјеловао ближе него данас. Истовремено, Европа је стављена у позицију да све то посматра са дистанце, док чувена „квинта“ више није ни приближно јединствена и стабилна као што је била јуче.

Перица Ђаковић