Зашто Срби не навијају за БиХ? Одговор долази са трибина

Свјетско првенство почиње вечерас. Дан касније, репрезентација Босне и Херцеговине истрчаће на терен у Торонту против домаћина Канаде и започети свој историјски наступ на највећој фудбалској сцени.

Понос, узбуђење и еуфорија која прати такав тренутак потпуно су разумљиви.

Међутим, уз свако велико такмичење у БиХ готово по правилу долази и једна стара расправа. Зашто Срби не навијају за репрезентацију БиХ? Зашто не показују довољно лојалности држави? Зашто, чак и у спорту, остају по страни?

Питање се поставља изнова и изнова, најчешће без искрене жеље да се чује одговор. Јер одговор не лежи у некаквој урођеној нетрпељивости према Босни и Херцеговини, него у чињеници да је спортски простор у земљи годинама претваран у продужетак политичких и националних сукоба, при чему су српске примједбе редовно игнорисане, минимизиране или одбачене као израз наводне нелојалности.

Довољно је погледати атмосферу која већ годинама прати наступе репрезентације БиХ. Поред званичних државних застава, на трибинама се редовно вијоре и ратне заставе са љиљанима, симбол једне зараћене стране из сукоба деведесетих. За многе Бошњаке то је знак поноса и историјског идентитета. За велики број Срба то је подсјетник на рат и порука да простор који би требало да буде заједнички ипак није доживљен као заједнички.

Још је проблематичније оно што се дешава на стадионима и у дворанама широм државне заједнице. Наравно, свака навијачка сцена има своје екстремисте и нико озбиљан не може тврдити да је говор мржње резервисан само за једну страну. Али овдје није ријеч о појединачним инцидентима. Ријеч је о обрасцу који траје годинама и који постаје проблематичан тек када га неко наглас изговори.

Да није ријеч о изолованим случајевима показује и временски оквир у којем су се сви ови догађаји одиграли. Није потребно ићи у даљу прошлост, довољно се присјетити догађаја из претходних година.

Још у априлу 2022. године навијачи Жељезничара су на гостовању у Тузли поручили да је Сакиб Махмуљин „херој, а не злочинац“, иако је ријеч о човјеку који је правоснажно осуђен за ратне злочине над Србима и који је тренутно у бјекству. То више није навијачки фолклор, него јасна политичка порука која се са трибина понавља годинама.

У септембру 2023. године, на утакмици Вележа и Слоге из Добоја у Мостару, са трибина је одјекивала ратна пјесма „Мој митраљез“. Снимци са утакмице забиљежили су организовано пјевање пјесме чији су стихови годинама предмет спорења управо због ратне и националне конотације. Тај догађај показао је да ратна реторика на спортским теренима није појава настала јуче, него проблем који траје већ годинама.

У октобру 2024. године, након утакмице БиХ и Мађарске у Зеници, дио навијача са обиљежјима БиХ придружио се скандирању „Убиј Србина“, што су осудили чак и поједини федерални медији.

Само мјесец дана касније, утакмица Вележа и Борца у Мостару доведена је на руб прекида због ратних поклича и срамотних пјесама, након чега су играчи бањалучког клуба тражили реакцију службених лица. Делегат је преко разгласа морао позивати публику на фер и коректно навијање, што само по себи говори о атмосфери која је владала на стадиону.

Затим је у новембру 2025. године у препуној Скендерији, на квалификационој утакмици кошаркашких репрезентација БиХ и Србије, већи дио домаће публике звиждао химни Србије и скандирао „Гази четнике“. Навијачка група „БХ Фанатикос“ је такође поносно пјевала увредљиве пјесме на рачун Србије и српског народа. Толико је то одударало чак и од уобичајених навијачких стандарда да је сарајевски портал Кликс читав догађај описао као „срамотно скандирање дијела навијача БиХ“.

Екстремизам бошњачких навијача није мировао, па су и ове године слиједили нови антисрпски испади. На Грбавици су сарајевски Манијаци истакли транспарент подршке Атифу Дудаковићу, некадашњем ратном команданту чије име и данас изазива болне успомене у српском народу. Паролом је поручено „да ваља опет бранити кућни праг“ и тако је упућена још једна пријетња.

У марту 2026. године на утакмици Широког Бријега и Жељезничара поново је одјекивао „Мој митраљез“ од стране гостујућих навијача, уз нове политичке и ратне поруке са трибина. Посебно је занимљиво што је у читавом случају санкционисано службено лице које је покушало смирити ситуацију, док је суштина инцидента остала у другом плану.

Да континуитет није прекинут ни у наредним мјесецима ове године, показале су и утакмице Жељезничара против Посушја и Слоге из Добоја. На Грбавици су се поново појавила обиљежја и заставе ратних корпуса такозване Армије БиХ из периода 1992–1995. године. Спортске трибине тако су још једном претворене у простор политичких и ратних симбола умјесто мјесто спортског надметања.

На утакмици против Слоге из Добоја истакнут је и транспарент са поруком: „Проћи ће ноћ, пропаст ће злотвори, поцркат' ће мањи него' се родили, умри керу у најгорим мукама!“. Без обзира на различита тумачења коме је порука била упућена, ријеч је о садржају који тешко може бити доведен у везу са спортом, фер-плејом или навијачком културом.

Посебну тежину читавој причи даје чињеница да се велики дио ових примјера везује управо за Вележ и Жељезничар. Током већег дијела постојања у некадашњој Југославији, оба клуба важила су за симболе братства и јединства и средине у којима су играли и које су подржавали припадници свих народа. Дрес Вележа носили су бројни српски, хрватски и бошњачки фудбалери, док је Жељезничар деценијама био један од симбола мултиетничког Сарајева.

На њиховим трибинама навијали су људи различитих националности, укључујући и велики број Срба. Управо зато данашњи призори са тих стадиона добијају додатну тежину. Када се на трибинама клубова који су некада представљани као примјер заједништва појављују ратне заставе, величају спорне ратне личности и упућују поруке које велики број Срба доживљава као увредљиве или пријетеће, онда то више није само навијачки инцидент. То је и показатељ колико су се друштвене и политичке прилике промијениле у односу на вријеме када су исти ти клубови представљали мјесто сусрета различитих идентитета.

Када се сви ови догађаји посложе хронолошки, више није ријеч о појединачним испадима. Ријеч је о континуитету. А управо тај континуитет представља проблем када се од Срба истовремено очекује да репрезентацију БиХ доживљавају као неспорни заједнички симбол свих народа у земљи.

У свим овим случајевима логика остаје иста. Када српски навијач не подржава репрезентацију БиХ, то се тумачи као доказ нелојалности, сепаратизма или чак мржње. Када се, међутим, на стадионима и у дворанама величају ратне личности, пјевају пјесме које вријеђају Србе или се упућују отворене пријетње противничким навијачима, онда се говори о емоцијама, навијачком фолклору или изолованим испадима.

Управо у тим двоструким аршинима лежи суштина проблема. Лојалност се не може захтијевати декретом, нити се може градити медијским прозивкама и моралним придикама. Она се стиче осјећајем припадности, а осјећај припадности тешко је очекивати тамо гдје се годинама толерише атмосфера у којој се један народ осјећа непожељним.

Лојалност није обавеза него посљедица. Она не настаје из медијских прозивки, политичких лекција и моралних придика. Настаје онда када људи осјете да их држава, њене институције и њени симболи једнако представљају. Док год се на стадионима и у дворанама толерише говор мржње према Србима, а од Срба истовремено тражи безусловна подршка и одушевљење, питање неће бити зашто не навијају. Право питање биће зашто би навијали.

Дејан Ковачевић