Став

21.11.2026.

12:37

Даћа за Дејтон

Александар Стојановић пише о 31. годишњици Дејтона, разградњи споразума и одлуци Уставног суда БиХ којом се оспорава право вета Српске.

Александар Стојановић, новинар и уредник портала Провјерено из Бањалуке
Фото:Провјерено.инфо

Када говоримо о Босни и Херцеговини, увијек требамо почети и завршити расправу са чињеницом да се потписивање Дејтонског мировног споразума обиљежава само у Републици Српској. Тог дана потписан је мир и окончан крвави сукоб. За ФБиХ тај мир био је „лудачка кошуља“, за Републику Српску је био побједа. И ту завршава свака прича о томе ко је хтио рат.

И баш због тога што је Србима био побједа, а Муслиманима лудачка кошуља, већ од првог дана његовог потписивања кренуло је са његовом разградњом, тумачењем. Умјесто слова споразума измишљен је неки дух који је у виду међународне заједнице излазио кад год су Муслимани протрљали лампу. Поново је тај дух изашао из лампе дан пред 31. годишњицу потписивања Дејтонског споразума – само што данас, кад говоримо о годишњици Дејтона, све више личи на помен или даћу покојнику него на обиљежавање живог споразума.

Од споразума на крају и јесте оставио само дух и лијепа успомена која се помиње као над покојником, јер је слово искаспљено већ у првим годинама. Оног тренутка када су измишљења „босна овлаштења“ којима се дало својство које никада није требало да има, Дејтонски споразум постао је надгробни споменик за међународно право. Нешто што је требало бити потврда да се сукоби могу ријешити дипломатијом претворило се у своју супротност. Епитаф је исписала међународна заједница. Парадоксално, иста она која је била најзаслужнија за тај споразум.

Када је то насиље постало дегутантно, а БиХ једина држава у свијету у којој су се задржали реликти афричких колонија, приступило се софистициранијим методама, па је наказну улогу преузео Уставни суд БиХ. Оно што је раније легализовано „међународним консензусом“, сада се под плаштом законитости ради кроз Уставни суд БиХ.

Као једна од ријетких дејтонских категорија, Уставни суд је требао бити чувар оквира који је поставио Дејтонски споразум. Умјесто тога, он је постао чувар те лампе из које излазе духови међународног интервенционизма и политичко-правног интервенционизма. Умјесто да чува слово Дејтонског устава, ова параправна институција – у којој сједе странци, што нема нигдје на свијету, а у којој данас нема Срба – не само да је тумачењем „духа Дејтона“ већ изашла из своје улоге, него се поставила у улогу уставотворца.

Посљедња одлука којом се оспорава вето српског члана Предсједништва БиХ, потврђен двотрећинском већином у Народној скупштини Републике Српске, показује докле је отишла та правно-политичка самовоља. Овдје није ријеч ни о каквом рутинском предмету нити о пуком правном мишљењу – овдје се директно руши сам супстрат БиХ. Вето није политички каприц, него основни механизам заштите, носећи стуб и најјаче право сваког конститутивног народа. Када се та кочница прогласи неважећом, не мијења се само једна процедура, него се избија темељ испод саме идеје компромиса и опстанка овакве заједнице.

У читавој причи додатно боде очи то што у самој одлуци није најјасније шта је тачно Уставни суд БиХ оспорио – да ли је вето наводно изашао из предвиђеног оквира, попут вањске политике, или је проблем у наводном закашњењу приликом подношења. Када се правни аргументи таквог калибра остављају у сивој зони и нејасно формулишу, тешко је повјеровати у случајност. Прије ће бити да је суштина у томе да се по први пут пређе та рубиконска црта и да се оспори право које до сада нико није смио да дира, како би се створио преседан за даље развлашћивање Републике Српске.

Тридесет једну годину након Дејтона, резултат заједничког дјеловања међународне заједнице и пробошњачких институција више је него видљив: умјесто стабилне државе договорених правила, добило се поље константног наметања, прегласавања и правног инжињеринга. Сваки покушај да се сачува дејтонски баланс проглашава се кочницом, док се кршење основних принципа споразума пакује под „владавину права“ или „функционалност“. У пракси, то је само континуирани притисак да се Република Српска сведе на празну љуштуру без стварних механизама заштите.

И баш зато што тај суд одлучује без Срба, уз присуство странаца, објективно гледано Република Српска би требала именовати своје судије у тај суд – ако ништа друго, онда због издвојеног мишљења тих судија које ће остати забиљежено и оспоравати овакве одлуке. И добро је што ће се питање њиховог именовања наћи на сједници Народне скупштине Републике Српске.

Зато ова прича не може имати никакав други закључак осим оног са којим је и почела: Дејтонски мировни споразум данас је у Сарајеву само изговор за ново прекрајање и парастос ономе што је потписано, док у Републици Српској и даље представља дан када је заустављен рат и одбрањен мир. И зато се годишњица потписивања Дејтонског споразума обиљежава само у Републици Српској.

Придружите се

Сазнајте све о најважнијим вијестима и догађајима, придружите се нашој Вибер заједници.

Провјерено.инфо