Народ је гласао, сад нека се извини

Небојша Вукановић одмах послије објављених првих резултата општих избора грађанима љутито поручио: „Заборавите мој број телефона“. Уз разочарање исходом и оптужбе за медијску блокаду, стигла је и порука да га убудуће не зову да им рјешава приватне проблеме, организује превоз и помаже око лијечења. Тако је изборна ноћ добила и обавјештење корисничког сервиса: подршка се укида због недовољне подршке.

Разочарање је разумљиво. Послије кампање, труда, надања и очекивања нико није дужан да пред камерама изгледа као да је управо добио вилу у Тоскани. Али између „разочаран сам резултатом“ и „немојте више да ме зовете“ постоји прилична разлика. У првом случају политичар говори о себи. У другом испоставља рачун грађанима.

Вукановић има право да буде уморан и да постави границе свом ангажману. Нико није дужан да буде дежурна служба за све туђе невоље. Међутим, када се укидање помоћи саопшти као одговор на изборни резултат, онда сва претходна помоћ, хтио он то или не, почиње да личи на аванс. А грађанин који је мислио да је добио подршку накнадно сазнаје да је потписао нешто ситним словима.

Ту почиње проблем много већи од једне непреспаване ноћи. Ако се борите за друштво у којем човјек не мора познавати политичара да би стигао до љекара, онда је циљ да ваш број телефона једног дана никоме не треба. То би била побједа политике, чак и када није побједа кандидата.

Из Рибника је, у међувремену, стигла нешто сложенија рекламација на народ. Драженко Мацановић, кандидат Покрета „Сигурна Српска“ за Народну скупштину, према објављеним подацима добио је 304 гласа у изборној јединици, од тога 35 у Рибнику. У објави навео је да је у кампању уложио око 10.000 КМ сопственог новца, подсјетио на свој рад за заједницу, а затим суграђанима предложио да у црквама иконе замијене сликама новчаница, јер је, по његовој оцјени, новац њихов бог.

Од пребројавања гласова до преуређења иконостаса стигло се, дакле, у једном статусу.

Није спорно да човјека заболи када средина не препозна оно што сматра својим доприносом. Спорно је очекивање да се сваки турнир, представа или хуманитарна акција на изборима морају претворити у личне гласове. Заједница може бити захвална за једно, а за посланика изабрати другог. Та могућност није фабричка грешка демократије.

Још је незгодније када сопствено улагање у кампању постане аргумент против бирача. Кампања нема гарантован поврат средстава. Није орочена штедња, па да послије мјесец дана, уз главницу, легне и мандат.

Радован Романић, кандидат Уједињене Српске и власник „Петог Неплана“ у Омарској, незадовољство је усмјерио према најближима. У објави се обратио родбини, кумовима, пријатељима, комшијама и сарадницима, уз оцјену: „Лоши сте људи и не желите добро свом мјесту“. Према тадашњим извјештајима, освојио је 711 гласова.

Овдје се изборна анализа већ преселила за славски сто. Нема више процената, програма и страначке инфраструктуре. Сад треба утврдити ко је од кумова заказао и која грана породичног стабла није испунила план.

Кумство, ипак, не подразумијева бјанко пуномоћ за гласачки листић. Можете човјеку доћи на славу, честитати рођендан и позајмити бушилицу, а да га не желите у Народној скупштини. То није распад морала. То су различите категорије односа.

Романић је, према накнадном извјештају, спорну објаву обрисао и потом захвалио онима који су му указали повјерење. То треба забиљежити. Боље је исправити тон него наставити свађу с читавим имеником. Само што брисање статуса има један технички недостатак: не брише туђе снимке екрана.

Све ово имало је претходницу коју је било тешко пропустити. Послије пораза Игора Радојичића од Драшка Станивуковића на локалним изборима 2020. године, Милорад Додик најављивао је обустављање републичких инвестиција у Бањалуци и доводио у питање наставак субвенционисања градског гријања. Пораз страначког кандидата тако је постао повод за тешке ријечи становницима највећег града Српске.

То је била прилично очигледна лекција о томе како се не прихвата изборни резултат. Грађани плате порезе, изађу на изборе, па им се објасни да су уз погрешног кандидата можда изабрали и хладније радијаторе. Тај новац је на крају стигао и није било никаквих блокада. Схватио је и сам Додик да ријечи у афекту могу бити погрешне. А да је он научио на својим грешкама, показује и то да СНСД полако враћа Бањалуку. Ови други, пак, нису научили ни на туђим грешкама.

Наравно, пријетња ускраћивањем јавног новца има далеко већу тежину од увријеђеног статуса или најаве да се нећете јављати на телефон. Али образац односа према грађанину упадљиво је сличан: док ме подржаваш, разуман си и заслужујеш помоћ; када изабереш другог, постајеш незахвалан и сам си крив за оно што те чека.

Зато је посебно поражавајуће када они који критикују такав однос према народу, при првом озбиљном разочарању, и сами почну да га преслишавају. Од бирача се тражи политичка храброст, али му се замјера политичка самосталност. Смије да се супротстави свакоме, осим очекивањима онога ко га ослобађа.

Ниједан изборни резултат не чини грађане непогрешивим. Њихове одлуке могу се анализирати, оспоравати и оштро критиковати. За сумње у неправилности треба понудити доказе. За сопствени неуспјех треба понудити нешто озбиљније од списка свега што сте учинили за људе који вам сада, наводно, дугују функцију.

Политичка зрелост најбоље се види када стигне резултат који нисте наручили. Тада се покаже да ли сте тражили повјерење или очекивали послушност.

Ако већ послије избора имате потребу да промијените народ, за почетак промијените саопштење.