Збогом рузмарине, трипут да се изљубимо

Свака изборна ноћ у себи носи свој сопствени ритам, али ријетко када се политички судбини једне земље тако савршено поклопе са стиховима и нотама као овог пута у Србији. Српска напредна странка је до посљедњег дана форсирала народни хит „Рузмарин“, док су студенти прогурали своју химну „Три пољупца“. И у тој музичкој симболици стала је цијела паралела једног времена: рузмарин јесте дио наше традиције, али се у народу одвајкада ставља и под јастук мртваца - као посљедњи мирис који прати одлазак онога што је одживјело своје. С друге стране, три пољупца су онај искрени, народни симбол српског поздрављања и новог сусрета, она порука да се „трипут, по српски, пољубимо и кренемо из почетка“. Власт је пјевала пјесму која је мирисала на сопствену политичку даћу, док је младост тражила прилику за нови почетак.

Изборна ноћ донијела је епилог који су многи дуго наслућивали, али се ријетко ко усуђивао да га јавно прогнозира. Србија је одлучила – дугогодишња владавина Српске напредне странке је завршена. Побједу је однијела нестраначка „Студентска листа – Студенти побеђују“, а овај политички потрес природно је на површину избацио огромна очекивања оних који су подржали студенте и страхове оних који су у Александру Вучићу видјели оличење сигурности. Историја је учитељица живота, а она нас учи да је период након оваквих промјена период разочарења – и очекивања и страхова.

Свима је познато како је почело. Пад надстрешнице на Жељезничкој станици у Новом Саду који је однио 16 живота био је онај коначни, сурови окидач за дугогодишње ћутање друштва на корупцију која је већ одавно преплавила све редове власти. Оно што је можда свима, па и највећим оптимистима, било изненађење јесте број грешака које је до тада неприкосновени систем и лидер попут Вучића правио од самог почетка протеста.

Током посљедње двије године протести незадовољних грађана Србије покушавани су, по већ виђеном рецепту из времена Слободана Милошевића, да се представе као удар на државу, уплитање страног фактора, а све је ишло толико далеко да је српска младост називана чак и усташама. И управо ту лежи срж пораза ове власти. Посебно је спорно било подизање „Ћациленда“, вјероватно најбешчасније творевине у савременом српском друштву - простор на којем није важио закон, гдје су пресуђена лица и људи под маскама добили примат над државном полицијом.

Прича о удару на државу, уплитању Брисела, Западу или удару на Русију тешко да је имала икакво упориште када се зна да је власт у Београду посљедњих година била везана управо за тај исти Брисел, и то често мимо Москве. Тешко је било убиједити било кога да су студенти „против Русије“, док руска обавјештајна служба објављује податке о продаји српског оружја Украјини и док се предсједник Србије редовно састаје са Владимиром Зеленским, па га чак и срдачно прима у Србији, а Војска Србије по први пут изостаје са Параде побједе у Москви.

Једнако комично дјеловала је и прича о штетном утицају невладиног сектора, док је један од најистакнутијих кадрова СНС-а била Ана Брнабић. Особа која никада није изабрана вољом грађана на изборима, а дошла је директно из НВО сектора (конкретно из УСАИД-а, којег је Трамп означио као најгори облик штетног утицаја америчке администрације), обављала је најодговорније функције у држави – од најдуговјечнијег премијера до предсједника Народне скупштине и в.д. предсједника Републике.

Али највећи пораз власти десио се на терену здраве логике: било је немогуће убиједити народ да су за државу опаснији академици и професори универзитета од људи са сумњивим дипломама и куповином звања, попут чувеног директора Електропривреде Србије који је прије управљања енергетским гигантом водио печењару.

За Републику Српску свако политичко дешавање у Србији је од виталног значаја. Али сводити Српску на једне изборе, поготово у Србији, представља дубоко непознавање и потцјењивање завјетног карактера и историјске улоге Републике Српске. Она не зависи од тренутне воље било које политичке гарнитуре, већ од својих грађана.

Република Српска је национални интерес Србије и то мора поштовати свака нова власт. Ако мисле да ће се тај однос сводити на дневну политику и ко је кога подржао, као што наивно мисле федерални медији, опет се осврните на историју. Милорад Додик је 2012. исто тако подржао Бориса Тадића, па је у наредним годинама успјешно сарађивао са Александром Вучићем. И није то прва промјена коју је власт у Српској дочекала у Србији. Само Милорад Додик дочекао је и испратио шест предсједника и са свима је успјешно сарађивао.

Дакле, свођење односа Србије и Републике Српске на дневну политику и личности на власти не само да је наивно, него поприлично глупо и незрело поимање односа. Република Српска јесте загледана у своју матицу и тако ће и остати.

Међутим, хладна анализа не дозвољава занемаривање ни друге стране медаље. Колико год симболика три пољупца била примамљива, Студентска листа са собом носи низ непознаница које не смију остати потиснуте у еуфорији. Читав процес њиховог унутрашњег функционисања, начин на који су ти људи бирани и ко су заправо сви они који ће сутра сјести у скупштинске клупе - широј јавности је потпуна непознаница. Неки добри, честити и карактерни људи јесу били истурени у први план као лице покрета, али систем се не састоји од три појединца, већ од скупине која сутра треба да гласа о законима и одлучује о држави.

Због тога не треба гајити илузије нити имати нереална очекивања. Неће преко ноћи бити похапшени сви криминалци, нити ће се преко ноћи промијенити геополитички статус Косова, нити ће се преко ноћи зауставити или драматично заокренути европски пут. Ништа од того нити је била поента ових избора.

Суштина ове референдумске атмосфере није била геополитика, већ одбрана елементарног људског достојанства пред криминалом који је захватио све поре друштва. Створена је тровачница на медијима под контролом власти која је достигла свој апсолутни врхунац, а у којој су нам се полусвијет попут Драгана Ј. Вучићевића и Јоване Јеремић годинама безочно подтурали као патриоте, одраз успјешних људи и тобожњи борци за државу. Грађани нису гласали за савршену политичку алтернативу, јер она и не постоји - гласали су против тога да им полусвијет кроји мјеру патриотизма и културе.

Посебно је важно истакнути чињеницу да од 1944. године на власти у Србији неће бити Социјалистичка партија (насљедник Комунистичке партије), а да су на изборима убједљиво поражени и представници дугогодишње контролисане опозиције. Србија је тако постала једна од ријетких земаља гдје су истовремено поражени и власт и опозиција.

Србија је окренула страницу. Студенти су добили повјерење, али и огроман терет. Рузмарин је одсвирао своје, а три пољупца тек треба да покажу да ли су била најава стварног оздрављења или само увод у ново разочарење.