S(Д)OS

SOS je међународни сигнал за помоћ. СДС-у SOS и помоћ и те како треба, али су га изгледа одлучили тумачити као „склони одговорност са себе“. Када изборни бродолом не можеш да објасниш, увијек можеш да избациш некога из чамца, па макар тај веслао док се капетан бави размјештањем столица и свира док брод тоне.

Некада државотворна странка, симбол политичког организовања и један од темеља на којем је настала Република Српска, данас се понаша као да јој је једини политички програм да преживи саму себе. И то не од власти, него од сопственог руководства, амбиција, сујета, под‌јела и оних чувених унутарстраначких обрачуна у којима по правилу не побјеђује најпаметнији, него онај ко посљедњи остане у просторији. Бранко Блануша доживио је изборни дебакл, а странка један од тежих пораза. Послије таквог нерезултата ваљда би требало да се упале сви црвени аларми, да се сједне, подвуче црта и постави оно најједноставније питање: Гдје смо погријешили?

У СДС-у су одлучили да одмах пронађу кривца. И нашли су га. Љубиша Петровић, градоначелник Бијељине, избачен је из странке одлуком Бранка Блануше након што је у кампањи јавно подржао Небојшу Вукановића. Петровић најављује правну борбу и одлуку не прихвата, а у СДС-у, као и обично, једни мисле „вако“, једни „нако“, а врло мало је оних који мисле и знају шта и како треба. Умјесто да се странка бави разлозима због којих је изгубила повјерење бирача, добили смо још једну епизоду: шта је сљедеће.

Каква политичка логика! Када изгубиш изборе, избациш човјека. Ако ти то не помогне, промијениш статут, правилник, печат и распоред сједења. Ако ни то не упали, сазовеш сједницу да утврдиш како је за све крив неко ко није био довољно послушан.

Изборни резултат није страначка дисциплина. Не можеш мислити да је, ако неког искључиш из партије, проблем ријешен. Можда само треба да погледаш у огледало и биће много јасније. Професор Блануша изгледа може да потпише одлуку о искључењу, али још никако да потпише да је изборни дебакл и његов проблем.

Врло је занимљиво што се у странци, умјесто озбиљног суочавања са одговорношћу, све претвара у расправу ко је коме и када шта рекао и ко је прекршио чију одлуку. Као да се политичка странка не оснива да би побјеђивала на изборима, него да би имала довољно правилника да пораз прогласи дисциплинским прекршајем.

Наравно да Петровић није безгрешан. Имао је и он бисера и те како. Али како то да се та правила примјењују строго на једне, а врло флексибилно на друге? И ако се непослушност кажњава брже од неуспјеха, онда то више није питање дисциплине, већ питање критеријума. Критеријуми су у политици често најпоузданији детектор двоструких аршина. Ако је јавна подршка другом кандидату разлог за избацивање, шта је онда разлог за одговорност након изборног пораза? Па Блануша је, колико ме сјећање служи, изгубио изборе три пута. Постоји ли у том страначком правилнику и члан који се зове подношење рачуна или је та одредба избачена из употребе?

У СДС-у су изгледа заборавили да странка није приватно власништво предсједника, нити партијска књижица служи као дозвола да се мисли туђом главом само онда када то одговара врху. Чланство није хор који треба да пјева на знак диригента, а политичка лојалност не значи да сви морају да ћуте када је јасно да се иде право у зид.

А кроз зид се не може. СДС није било која странка. То је странка са историјом, са људима који су у тешким временима преузимали одговорност, са политичким насљеђем које је много веће од било којег појединца. Вјерујте ми на ријеч. Свједок сам времена скоро 30 година, а и отац ми је био народни посланик СДС-а у другом сазиву Народне скупштине Републике Српске, када се СДС и ломила и савијала и пролазила кроз тешке моменте и трансформације.

Управо зато, тужно је гледати како се од некадашње политичке снаге претвара у циркус који се препознаје само по међусобним оптужбама, расколима, борби за контролу над оним што је од ње остало. Некад давно у СДС-у су се водиле расправе о правцу Републике Српске, а данас се воде о томе ко смије кога да подржи и ко је коме окренуо леђа, ко је заслужио да остане, а ко да буде избачен из партије. Некада се размишљало како доћи до бирача, а данас како се ријешити чланова који постављају питања.

Гдје су они паметни, способни и политички искусни људи у СДС-у који су могли да буду коректив, да понуде идеју, да поведу странку напријед? Неки су скрајнути, неки су се сами повукли, а неки су одавно схватили да се у партијским ходницима лакше напредује уз климање туђој глави него уз сопствену главу. У странкама које се плаше критике, паметан човјек постаје непријатан. Он пита зашто је резултат лош, зашто се одлуке доносе иза затворених врата и зашто се једни кажњавају, а други штите. То су, признаћете, врло незгодна питања за оне који би радије да се баве кадровским чисткама него политичком одговорношћу. И онда се сви чуде што људи одлазе, што бирачи окрећу главу, што некадашњи бастиони слабе, а страначка подршка се топи.

Ни прича о шуровању са влашћу није настала из ваздуха. Сваки политички разговор, сваки договор и свака сарадња могу имати своје оправдање, али бирачи имају право да знају гдје престаје прагматизам, а почиње политичко одустајање. Ако се годинама говори да је власт проблем, а са истом се траже заједнички интереси када затреба, онда се не може очекивати да бирачи бесконачно вјерују у разлику између принципа и погодбе. Нису бирачи нимало наивни. Препознали су кад се политичка борба претвори у борбу за позиције, када су принципи важни до прве комбинације и када је страначки интерес само интерес неколицине људи који су се удобно смјестили на челу колоне. И није највећа трагедија за странку када изгуби изборе. Избори се губе и пораз је нормална ствар. Трагично је када послије пораза не научиш ништа и када умјесто одговорности бираш одмазду, умјесто разговора искључења и нове под‌јеле.

СДС-у, осим позива SOS, треба и одговор на питање шта је данас СДС. Историја је важна, али није доживотна претплата на повјерење, а некадашње заслуге не могу да прикривају кардиналне грешке, баш као што се стара слава не може уновчити када понестане нових идеја. SOS се шаље када брод тоне, а овдје је очито проблем капетан који, умјесто да тражи рупу, избацује све који упозоравају да вода продире.

Брод који је имао историјску мисију данас мора да одлучи хоће ли покушати да се спасе или да доказује да је крив свако осим оног ко држи кормило.