ПИШЕМ ТИ ПИСМО

Када немаш резултат најбоље да напишеш писмо, а када немаш политику онда изрази забринутост.

Ако којим случајем Република Српска ради за себе онда се обавезно пожали Америци.

Постоје политичари који иза себе остављају резултате, а постоје и они који шаљу писма. Ови што шаљу писма су посебно занимљиви нарочито ако су на функцији са које би требало да воде дипломатију, а од дипломатских резултата имају папир и оловку и забринутост која стаје у једну коверту.

Дино Конаковић, шеф Бе Ха дипломатије одлучио је да се писмом обрати америчком државном секретару Марку Рубију и изрази забринутост због лобирања Републике Српске у Америци. Ето и то смо дочекали. Република Српска лобира за своје интересе, а министар Конаковић забринут је што неко у свијету објашњава своју позицију, проналази савезнике и штити оно што сматра својим политичким интересом. Човјек би читајући такво писмо могао помислити да је Република Српска открила неку непознату дипломатску дисциплину па је сада под хитно потребно обавијестити Вашингтон да се у међународним одоносима, замислите само, разговара са људима, ангажују стручњаци, представљају аргументи и покушава се утицати на одлуке .

То се зове дипломатија. Ваљда би то требало да зна човјек који обавља функцију шефа дипломатије једне земље.

И да, прије него што неко од агилних достављача порука и писама почне да црвеном оловком подвлачи ове редове који му се не допадају да разјаснимо једну ствар: лобирање је сасвим легитиман начин заступања интереса под условом да се проводи у складу са законом и правилима земље у којој се обавља. То није никакав државни удар, није завјера и није дипломатски криминал само зато што се неком не допада име које се налази на заглављу документа.

У Америци лобирају државе , компаније, организације , политичке групе и различити интереси . Лобирају и они који имају много пара и они који вјерују да имају много аргумената . Лобира се и за законе и за инвестиције и за политичку подршку , безбједносне и међународне позиције. Али изгледа да постоји неко неписано правило које би у Сарајеву радо увели у амерички систем. Оно би гласило да је лобирање легитимно све док лобира онај ко се њима допада. Када лобира Република Српска онда је то разлог за забринутост, писање писама , упозоравање и драматично подизање дипломатске температуре. Дакле, није проблем што се лобира већ што се лобира за Републику Српску . А, то су двије сасвим различите ствари барем у политчкој математици оних којима је прихватљива свака међународна адреса док се на њој не појави неко ко има другачије интересе од њихових. То је онда инцидент који захтјева да се пише писмо Марку Рубију.

Ето тако је једно писмо постало важније од питања које би шеф БЕ ХА дипломатије требало прво себи да постави: шта је заправо урадио да интересе Бе и Ха учини увјерљивим, њену дипломатију ефикасном, а њену међународну позицију снажнијом. Дипломатија није такмичење у броју послатих писама и није ни дисциплинска комисија за политичке противнике, а њена сврха није да другима забрани да говоре већ да обезбједи ваљда да и глас оног кога представљас буде саслушан. Ако Република Српска успијева да у Вашинготну представи своје интересе одговор озбиљне дипломатије не би требало да буде кукњава зато што је неко други стигао на врата која је Конаковић очито, да не кажем чим, затворио. Конаковићев потез отвара много важније питање од једног писма америчком државном секретару. Колико је БХ дипломатија урадила да заступа интересе свих оних који у њој живе, а колико времена потрошила покушавајући да политичке противнике представи као пријетњу и проблем који треба да ријеши неко изван њених граница. Није то први пут да су се писала писма и изражавала забринутост и упозоравало да неко негд‌је ради нешто што се њима не допада.

Тако су противници Републике Српске годинама слали разна писма , позивали стране адресе , тражили притиске и заговарали санкције .

Требало је укључити међународне центре моћи не би ли се тамо завршило оно што нису могли сами да ријеше . И да будемо сасвим прецизни , свако има право да изнесе свој став , да тражи међународну подршку и заговара политичке мјере које сматра оправданим али онда мора да прихвати да исто право имају и други. Па не можеш годинама писати писма против Републуике Српске, тражити санкције и позивати странце да је политички дисциплинују и онда се запрепастити када Српска одлучи да у Америци ангажује људе који ће говорити у њено име. Америчка пошта могла би од БиХ да направи озбиљног пословног партнера јер ако шеф БЕХА дипломатије није успио да извезе дипломатију могаои би коверте. Драги Дино, дипломатија није школско двориште у којем ћеш наставнику да пријавиш друга зато што је разговарао са неким с ким ти не разговараш. Поготово није посао у којем се успјех мјери количином забринутости коју можеш да произведеш. И није довољно бити забринут због туђих контаката у Вашингтону. Можда је требало да се напише и који редак о сопственом раду , контактима са неким безбједносно интересантним персонама и сопственим резултатима. Ко се већ прихватио посла да дијели дипломатске лекције морао би да рачуна и на то да је и над њим лупа. У међународним односима нема резервисаног права на утицај, постоје интереси, аргументи , новац, контакти и способност да увјериш саговорника . Некад успијеш некада не успијеш . Али не можеш другоме одузети то право. Република Српска неће нестати ни због овог писма као што није ни због свих претходно написаних . Дипломатија није право да другоме забраниш да говори, па га још тужакаш. Зато господине министре , можда би сљедеће писмо требало да буде упућено на другу адресу . Не Марку Рубију, не Вашинготну и не некој новој међународној адреси за кажњавање политичких противника . Можда би га требао послати самом себи. Не треба много папира. Јер питање је да ли би ту ишта писало. Када ти је највећи дипломатски успјех што се жалиш да политички противник лобира онда је проблем у твојој политици.

У озбиљној дипломатији на туђе аргументе одговара се својим аргументима ,

У оној неозбиљној пише се писмо.