НИКАД НЕ РЕЦИ СИГУРНО

У животу је једино сигурно да ништа није сигурно. У политици да и не говорим. У политици је, заправо, најопаснија, ријеч сигурно. Понекад опаснија и тежа од ријечи пораз. Чим кажете да је нешто сигурно у политици будите савим сигурни да није. Ако је ова кампања ишта доказала доказала је баш то. И дан два послије изборне ноћи и сабраних резултата који заправо праву ноћ нису ни сачекали можемо само додати стих омиљене пјесме Милорад Додика : да му не може нико ништа и да је јачи и од судбине, а опозицији да је њима судбина овог изборног циклуса поприлично непоуздан партнер. А, сигуран бирач им је још непоузданији. И да га баш брига ко је себи унапријед резервисао коју фотељу.

Драшко Станивуковић у кампању је ушао са слоганом СИГУРНО. И то по његовим најавама, сигурно да ће бити премијер Републике Српске. Није уопште оставио простора за дилему, нема ни можда, ни вид‌јећемо, ни ако народ одлучи . Све је већ ријешено . Но, Милорад Додик показало се имао је другачију рачуницу. Потпуно сигуран да Драшко неће бити премијер. Још у јеку предизборне кампање упитао је свеприсутне на једној трибини: па шта ћу онда ја радити ?! Поштено питање. И јасан одговор да се у овом нашем случају власт не формира послије избора. Све су позиције јасно уцртане. И требало је још само да их бирачи овјере, а боме јесу . Тако се већ у неким кулоарима, политичким и медијским пред изборе поуздано знало да су се стари другари Додик и Човић лијепо договорили да уколико Даријана Филиповић и Жељка Цвијановић уђу Предсједништво БиХ слиједи рехабилитација Милорада Додика , односно помиловање, а то му отвара пут ка повратку на премијерску функцију која му је, да се не лажемо, најбоље стајала од свих до сада. Тако да сви они који су сигурно вид‌јели Драшка Станивуковића у кабинету премијера можда ипак угледају Додика како се враћа на велика врата. Реално, никад није ни отишао . Па можда је кад мало боље размислим тај слоган СИГУРНО заправо генијална идеја само не баш на начин на који су то његови аутори замислили . Јер сигурно је само да ништа није сигурно.

Избори су ваљда тренутак када народ одлучи ко ће му водити Републику Српску , а не тренутак да му политичари прије тога кажу шта је већ одлучено . Кампање колико год да су озбиљне увијек су помало и комичне. Зато бих ја свим политичарима што су дијелили фунцкије прије него што је освануо 5. октобар препоручила једну малу вјежбу : мање сигурности и више опреза и самопроглашених побједа уз ако је могуће више поштовања према бирачу. Па колико смо избора имали до сада сви су научили како се и гд‌је бира премијер. На плакату сигурно је не. И то је сада ваљда сасвим јасно.

Увијек сви забораве да се може догодити оно што се у политици најчешће догађа када сви постану превише сигурни да их стварност непријатно изненади јер она има једну незгодну особину. Не чита страначке анкете и не гледа билборде и слогане, а баш је брига ко је себи већ унапријед резервисао коју фотељу . А, све је могуће . Осим што је сигурно да ништа није сигурно и да је нови предсједник Републике Српске Саво Минић. За све што је опозиција тврдила да је сигурно изборни резултати су одговорили да није . За побједу Жељке Цвијановић никакаве дилеме није ни било . Што би рекла омладина : одувала их је . Ипак, могуће је и да ће комбинација која се свима сада чини немогућа и невјероватна сутра постати политичка реалност. Све је могуће и једино сигурно да ништа није сигурно. Ни премијерска фотеља, ни коалиција , ни договор, ни резултат, ни политички повратак, ни изборни план . Најскупља грешка је унапријед потрошити побједу. Још је скупље унапријед потрошити бирача и потцијенити га. Бирач не излази на изборе да потврди нечију већ донесену одлуку . Па сјећате ли се приче како се све већ зна и ко ће у Предсједништво и ко ће гд‌је и с ким и ко против кога , и ко се с ким договорио и ко ће се вратити и ко неће . Ко је сигурно унутра, а ко вани и само је још недостајало да се на фотеље залијепе имена. А, онда су бирачи рекли полако, ипак се ми питамо. Бранко Блануша стоички је признао пораз и честитао Сави Минићу и тиме је предсједничка изборна трка завршена. Једном ће ваљда и коначно признати шта је радио на састанку са Милорадом Додиком и о чему је размишљао док је стрпљиво чекао да уђе у лифт који га је спустио право у сутерен политичке каријере. .

За опозицију тек почиње анализа зашто, гд‌је и како кад је све већ било сигурно и ко је крив. Вукановић је већ окривио народ. Кога ће. И још забранио да га зову кад буду у проблему.

И сада стижемо до Бањалуке јер ту је прича баш занимљива . Бањалука је годинама терен на којем се политичка снага Драшка Станивуковића и те како мјерила. А сигурно му је једино да су бројке донијеле неку нову слику. Углавном не ону са Инстаграма у коју је највише полагао.

Они гласови које називате сигурним су врло често несигурни.То вам је једино сигурно. И зато је можда најбољи полтички слоган за све будуће кампање никад не реци сигурно. Јер сигурност у политици траје отприлике до првог пребројаног записника са бирачкиг мјеста или у нашем случају скенираног . А , овај бањалучки резултат носи још нешто. Показује да се полтички терен мијења. Као што вам рекох да ништа није сигурно и да није заувијек . Да оно што је до јуче изгелдало као чврста база постаје нова утакмица и да ниједан град није нечија приватна имовина . Ни Бањалука, ни било који други. Најопасније је када политичар повјерује да му нешто сигурно припада .

Избори нису донијели само велике побједнике и велике губитнике, него и још једном потврду да је Милорад Додик по ко зна који пут стигао, престигао и прекуцао игрицу. Гејм овер. И, да.

Пожурите на сликање са побједницима.

Да, баш ви што сте се склањали када ништа није било сигурно.