ПРЕЛАЗ У МАГЛИ

Прво да вас питам: Видите ли читати од смога и магле и можете ли дисати?

Знам, ни ја.

Али упркос црним облацима смога и смећа, ипак сам успјела, док су ми очи сузиле што од магле и смога, што од муке, па помало и од смијеха, запазити низ чудних појава.

Кажу да се у животу све своди на прелазе. Прелаз из дана у ноћ, из обећања у разочарање, из истине у лаж, из партије у партију...

Код нас Бога ми, и из државе у државу, само што тај наш "неславни" прелаз Градишка никако да пређе из "отворено" у стварно отворено.

Јер ето, не да један Крњић. У крњој држави човјек симболичног презимена Крњић политички је синоним за дугме блок. Кад год кликне све стане.

Ја бих му сад већ додијелила и почасну функцију, рецимо директор за спречавање прелаза и напретка.

Па да ту праксу коначно и формализујемо.

И тако док Крњић блокира прелаз у држави у којој је још много тога крње, дешава се сцена за антологију.

На затворени прелаз уђе ни мање ни више него Андреј Пленковић. Дословно уђе. Док ми не можемо изаћи, он уђе.

И Срби га дочекају домаћински, онако како само ми знамо, као да је све у најбољем реду и као да нам над главом није остало безброј отворених питања, изјава које нисмо сварили и од којих нам се желудац диже и порука коју баш нису увијек биле ни "домаћинске" ни пријатељске. Али ред је ред.

Кад гост дође намјестиш осмјех, изнесеш кафу и сакријеш све што шкрипи. А шкрипи... Много тога.

Док Пленковић улази кроз затворено, Крњић блокира отворено, политичари прелазе само из фотеље у фотељу, једини стварни прелаз који имамо је онај преко којег сваки дан сви они пређу нас. Па онда и ми сами себе.

И тако ми стојимо на прелазу.

Не оном у Градишци. Тај је затворен. Него на оном историјском, колективном и менталном. Прелазу између онога што јесмо и што би могли бити.

Држава која се назива Босна и Херцеговина крња је на све четири стране. Крње институције, крњи судови, крњи буџети, крње реформе, крњи договори.

Политички прелази су увијек отворени, посебно они из партије у партију. Један дан су патриотски, други дан европски, а трећи дан локално забринути. Увијек на прелазу. Тамо гдје више вриједи мандат, плата, функција, обећање, све док је народ у магли и не види прст пред оком, а притом и све теже дише.

Радо би народ на прелаз. Али не може. За народ и даље затворено.

Па како рече Крњић, нека мало сачека.

А, да би народ прешао прелаз некад је довољно макнути само једну ситницу. Једног човјека, једну блокаду, једну крњу политику.

Док се то не деси, ми ћемо и даље гледати како други улазе кроз наше затворено, док ми стојимо пред рампом и чекамо да неко "одозго" притисне отворено .

И можда је баш то највећи парадокс што чекамо да нам отворе прелаз, а сами се нисмо помјерили ни центиметар. Ваљда не видимо од магле и смога. А у том смо убједљиво први.

Чудо да у граду тим поводом није организован ватромет. Пардон, заборавила сам нема ватромета до даљњег. Као прва мјера против загађења.

Ето и прилике да се неко досјети опет нам продавати маске. Наравно три до четири пута скупље.

Све смо већ видјели упркос томе што многи мисле да од магле и смога не видимо.

И на крају, није прелаз Градишка тачка на карти - то је огледало.

У њему се види све: ко може да пређе, ко не смије, ко блокира и ко чека. Ту се не прелазе границе – ту се прелази преко здравог разума.

И зато кад се једног дана прелаз Градишка коначно отвори, а ми и даље останемо гдје јесмо, знаћемо да никада није ни био проблем у рампи него у крњој држави.

Рампа је само метална реплика оног што годинама чучи у неким крњим главама.

Магла није временска појава, него државни систем. Смог није загађење, него нуспродукт политике која пали све пред собом.

И тако вам је то. Док се једни преко затвореног прелаза уводе као кроз салонска врата, други стоје у магли пред рампом и чекају. Јер на таквим прелазима не прелази се из државе у државу, него из апсурда у апсурд.

Зато се немојте питати кад се ће отоворити ПРЕЛАЗ Градишка.

Питајте ко нас већ деценијама држи на овом погрешном и безизлазним прелазу званом БиХ.

Многи би да изађу.

Али затворено је.