ПРЕСАБИРАЊЕ

На крају и на почетку свега, након што је нелегални Кристијан Шмит узјахао политичку сцену као да је његов приватни родео, добили смо и те „наметнуте и мрске изборе“.

Испоручене с декларацијом, али без права на рекламацију, уз дозу домаће нервозе и ината. И тако, док се Република Српска пресабирала између морамо и нећемо, догодило се: Синиша Каран је побиједио. Тијесно. Баш тијесно.

А онда је услиједио феномен који само овдашња демократија може да изњедри. Опозициони кандидат Блануша, који је на почетку изгледао као да му је једини адут то што га нико не сматра озбиљним противником, одједном постаје озбиљан резултат. Бољи него што су се и најхрабрији из опозиционих редова усудили прогнозирати наглас.

Народ воли да изненади. Понекад и сам себе.

А излазност?

То је оно чувено народно: „Ма пусти ме избора данас“, које се вуче кроз гласачка мјеста као јутарња магла кроз Романију. На биралишта су дошли само најтврдокорнији. Идемо редом. Дошли су они који још вјерују у промјене, дошли су они који се боје промјена, али и они који су се пробудили у 5 ујутру па им је било жао да дан пропадне. Остали су остали код куће, а Милорад Додик је нашао савршено објашњење: нису изашли из бунта.

Народ у бунту, али не против власти него против гласања.

То је толико генијално да би се могло патентирати као нова политичка доктрина: пасивна агресија грађанског типа. Шта би могло бити сљедеће, можда протестна апатија или револуционарно лежање.

И тако, док се Додик иронично чудио чланству које је остало у кући и размишљало баш нећу данас да не виде да морам, а опозиција славила моралну побједу већу од стварне, сви су се нашли у једном великом пресабирању - шта је све довело до овога.

Можда ова вишемјесечна али и вишегодишња комбинација драме, умора, политичких сапуница и туторства. А можда је то једноставно оно што се догоди када се народу превише пута каже да нешто мора па он одлучи да неће, па макар и на властиту штету.

А пресабирање се наставља, свако броји нешто своје. Каран броји проценте, Блануша нове симпатизере и комплименте, Додик бунтовнике у својим редовима и оне који гласно вичу да им је он и даље предсједник, али су изашли на изборе да не изгуби Каран; и оне што нису изашли јер изборе не признају и тврде да им Додик никада није престао бити предсједник, па ни оног момента када је сам за себе рекао да је бивши предсједник; а народ броји преостале живце и дане до сљедећих избора. Јер код нас је једино сигурно да ће се опет све поновити. И да ће бити и тјесно и драматично и, наравно, по ко зна који пут наметнуто од некога.

Јер, ако ћемо искрено, ово нису били само избори. Ово је био велики тест стрпљења, интелигенције и издржљивости, и народ га је изгледа положио тако што једноставно није дошао. То је тај наш демократски парадокс - порука послана тишином.

И на крају, када се све оголи до костију, остаје једноставна и брутална истина: власт је добила свог предсједника, такорећи има два Додика; опозиција свој морални капитал, а народ опет ништа осим још једне нове лекције да се на овим нашим просторима највише исплати не вјеровати никоме, па ни сопственом бунту.

Још једна ствар заслужује озбиљно пресабирање.

А то је паралелна прича у којој и даље остају и живе компромитујући видео-садржаји који цуре и утркују се да буду инстант казна за политичке каријере. Једни кажу тешка срамота, други кажу скандал који ће коштати, они трећи уцјена и удбашка кухиња, а интернет каже: погледај па процијени сам. Појављују се снимци који маскирају мотиве димом сензације, појављују се тврдње да су неки материјали монтирани, појављују се тврдње да су аутентични.

Медијска публика се подијелила: једни вјерују звуку, једни кадру, једни вјерују политици. Неки не вјерују више никоме.

И ту долазимо до кључног питања: јесу ли бирачи заправо спремни да предизборна кампања постане ријалити шоу у којем су методе служби и медијске манипулације главни продукт?

Ако су ти сви до сада испливани и пуштени снимци, чији год да су, истина - нека онда правда ради свој посао.

Ако су намјештени опет нека правда ради свој посао. Али ми као публика и као друштво одавно прескачемо оно главно поглавље: истрагу и доказ. Лако је повјеровати у сензацију и њу уложити емоцију.

Сви воле тај садржај, а политика га обожава. Морате знати једно: ти компромати над којима су сада надвијени пипци нису само приватне трагедије актера на снимцима. Оне су огледало и нас самих, и баш зато кад сљедећи пут кликнете плеј, запитајте се гледате ли истину или производе оних који су давно патентирали како се „истина“ монтира.

И будите пажљиви, јер увијек неко гледа. И снима.

И зато, умјесто честитке једнима и другима, искрена порука и у њој кључ.

Бунт je изгледа постао наш најјачи политички механизам. Али не бунт против лоше власти, не бунт против слабе опозиције, него бунт против сопствене обавезе да се макар појавиш.

То је врхунац политичке сатире: народ који кажњава власт и опозицију тако што не гласа уопште.

И док се сви саберу и пресаберу, само се народу на крају свега одузима. Али нема кукања и нападања, народе.

Сљедећи пут се пресаберите, а немојте остати код куће.

Па да се сви поносају. И пресаберу.