СЛИКА И НЕПРИЛИКА

Некад је довољна само једна слика да направи велике тектонске и политичке поремећаје. Сви имају неку слику за коју баш не желе да доспије у јавност. Али то се ипак догоди непажњом или, можда баш, великом пажњом оног ко је имао за циљ да нека „проблематична“ слика буде испаљена на друштвене мреже.

Баш то се десило када је у јавност испливала слика, а убрзо и видео-снимак, контроверзне естрадне звијезде Аце Лукаса и Насера Орића, од чијег се самог помена имена, а камоли слике, Србима леди крв у жилама.

Аца Лукас и Насер Орић, раме уз раме, насмијани као да су управо склопили споразум о вјечној политичко-естрадној сарадњи, постали су највиралнији пар дана. Слика и неприлика — буквално. Рећи ће многи: скандал. Више него довољан да се, након твита Милорада Додика, откаже Лукасов наступ на Јахорини. Након твита, не прије њега.

И тако се Лукас увриједио. Ма шта увриједио - експлодирао. По старом естрадно-балканском обичају чак је и објавио да му се пријети. Јер ништа не пролази тако добро као додатна драма скувана у разним кухињама којима је посао доливање уља на ватру на релацији Београд - Бањалука. А публика која му је френетично пљескала на сваком његовом наступу ваљда не би требало да буде нимало увријеђена што им се популарни Лукас весели у друштву непопуларног Насера Орића, бившег команданта муслиманских снага у Сребреници, оптуженог за безброј злочина над Србима али не и осуђеног.

Не и осуђеног за безброј свједочења од којих се леди крв у жилама, о монструозним злочинима над Србима који су почињени баш под његовом командом. На Петровдан и још многе дане које је у црно завила мркла ноћ. Зато је слика неприлика. Али, чини се, за неке и прилика. Да, користећи слику и све што је уследило након ње, добију прилику за још неприлика. И баш када нам је дјеловало да је дотакнуто дно, Лукас и машинерија упале још један багер да га још поткопају. За једне и даље фолк легенда, за друге наслов из црне хронике и то баш као наслов његове пјесме: „Шта учини, црни гавране?“

Јер та слика није само слика. То је, како би то рекли таблоидни пророци апокалипсе, регионални земљотрес о коме, зачудо, неки медији мудро ћуте. Чудно. Портали су се димили као да је сервер експлодирао, а коментатори на мрежама утркивали су се, зависно од тога на којој су страни, да напишу коментаре за прву лигу психијатрије. Експлозија реакција, увреда, анализа, моралних осуда и политичких порука. Због слике неприлике: за једне омиљеног пјевача, за друге коцкара и љубитеља разних порока, који се усликао са за једне „командантом“, а за друге злочинцем.

Онима који Лукасовог друга са слике, за којег ни Лукас није сасвим сигуран да ли је знао ко је или није зависи ко га и када пита зову командантом, Лукас је понудио пјесму за џабе у Сарајеву.

Хоће ли бити Лукасове пјесме на заказаном наступу у Бањалуци још се не зна. Ћуте сви. Зато Лукас не ћути. У тешкој је контраофанзиви, увријеђен твитом Милорада Додика и отказивањем концерта на Јахорини. Тако је онда, неколико дана послије најаве да ће пјевати за џабе у Сарајеву, поручио да ће сваки заказани наступ у Републици Српској бити хуманитаран. Тога се није баш одмах сјетио. Грми, уз помоћ свог менаџера, као претплаћен на свађу и увреде — оптужбе, прозивке, дијагнозе које се иначе добијају тек након прегледа. Аца и његов менаџер, господин „ја ћу све да објасним“, пале србијански интернет и крећу у контраофанзиву. Додик му крив. Додикови му криви. Цензори, забрањивачи музике - сви су криви осим њега. Укратко, у том естрадно-политичком рату сви су изгледа заборавили зашто је почео. Због слике. И неприлике. А неприлика је онај који се био са Лукасом у кадру. И биће, за сваког Србина, којим год да је послом стао са истим у кадар. Па и ако не постоји слика.

Интересантно је да су неки медији у Српској, често налик судијама, одмах спремно отворили простор за „ограде и разумијевање“.

Заборављају, изгледа, да су неке ране које су још свјеже настале у рату ,на фронту, а не у кафанама. Тамо су биле неприлике због којих су и одвратне овакве слике. Слике погрешно одабраних кафанских друштава. А има их још, да се не лажемо. Слика и неприлика.

Данима народ прати рат високог напона који Лукас води, чини се, сад већ сам са собом, да му је можда у томе промакла вијест да Лука Петровић и Петар Ђокић сматрају да цијена струје мора бити повећана, али премијер Минић не сматра.

Можда је промакло и то да гранични прелаз Градишка још не зна да ли је отворен, затворен или увријеђен. Због гласа против, прелаз стоји као споменик политичкој логици по којој је важнији нечији увријеђени его и ко је коме рекао „нећу“, него да народ чека сатима на граници, крећући се напријед–назад. И то је слика и неприлика.

И да не заборавим још једну занимљиву ствар у овој турбулентној естрадно-политичкој седмици пуној блата и разног смећа просутог пред јавност.

Идеја доктора Ненада Стевандића да се дјеца у школама тестирају на дрогу дочекана је на нож од свеколике и премудре твитер-заједнице и дијела јавности. Не видим зашто, осим што се доктор Стевандић можда мало неспретно изразио да је то борба против нарко-мафије. О томе би се дало дискутовати. Треба, да још додам, обавезно на дрогу тестирати и политичаре.

Али, као мајка двоје дјеце - једног студента и једне основке не бих имала баш ништа против да прво моју, па и сву осталу дјецу тестирају. Својој дјеци вјерујем. Зато сам и запрепаштена шта све од њих чујем да се дешава око нас. И око њих.

И то је наша слика и неприлика.

Али не брините. Све се ово заборави и хоће, чим искочи нова слика.

Јер није свака слика хиљаду ријечи. Нека је слика хиљаду неприлика.

И слика се скупо плаћа. А, неприлике стижу бесплатно.