ПОШТАРИ

Један поштар из Херцеговине, тачније из Чапљине, ових дана постао је регионална звијезда. Не зато што је уредно уручио пошиљке, него зато што је, према наводима полиције и медија, између 50 и 60 пензија остало неисплаћено у тренутку његовог нестанка, а траг је водио све од Мостара преко Сарајева и Турске до Бангкока.

У међувремену, на друштвеним мрежама појавила се фотографија поштара са једне егзотичне дестинације у друштву још егзотичније д‌јевојке, све док је за њим трагала полиција. Аутентичност те фотографије, која је била кључни траг, додуше, није службено потврђена, али дијељена је по мрежама брзином муње, све уз велике симпатије према поштару. Поштар је на крају ове филмске приче ухапшен на Бијачи због утаје. Убрзо и пуштен уз како је рекао горко кајање. Неки би рекли да је сценариста ове истините приче претјерао, али није. Најбољи дио ове приче је да док је полиција трагала за поштаром, а пензионери чекали пензије, на интернету су његови фанови предложили да се покрене акција и да се скупе паре за поштара осумњиченог да је побјегао са парама намијењеним за пензије. Према неким медијским извјештајима, у једном тренутку било је, тако кажу, прикупљено скоро 2000 евра.

И док су се тако сви забављали поштаром, мени је нешто друго пало на памет. Колико ми „поштара“ свакодневно гледамо. Само што не путују баш сви у Бангкок. Неки путују на изборе, полиција их не зауставља на граници, а увијек их прате камере. Ти и такви „поштари“ се сликају на билбордима, на предизборним скуповима, а за разлику од овог нашег поштара, своје пошиљке уредно достављају прије избора. Послије избора пошиљке им се углавном загубе.

Предизборна кампања је у ствари једна велика пошта, а сваки кандидат има своју коверту адресирану на бираче. У ковертама пишу најљепша писма у којима се обећава бољи живот, историјска побједа, никад веће плате и пензије, велика улагања, стоп корупцији. Неке коверте су и празне, а у њима су само слогани. Такав је народ, може годинама чекати пошиљку која не долази, али поштара не дају и не мијењају. Гледа народ те политичке поштаре као и овог несретника из Бангкока у авионима, у луксузним хотелима, на зимовањима и на јахтама.

Гледа њихове велелепне виле и по посљедњој моди уређене „пентхаусе“ и станове троцифрене квадратуре. Гледа народ те неке „наше поштаре“ у скупим аутомобилима, фотографије са егзотичних дестинација, па кад сабира и одузима, никако се тај поштарски живот не уклапа у плату коју зарађују. Неки политички „поштари“ постали су власници свега о чему су прије политике могли само да сањају. Плата је тада била пристојна, имовина скромна, приходи уредно пријављени, а онда одједном, као онај наш поштар са почетка, одједном живот на високој нози.

Математика је то, она политичка. Она се не учи ни у школи ни на факултету, осим на оном за који неки плате да га заврше преко ноћи, а диплому донесе неки лажни поштар. Политичких поштара које гледамо има свуда, и у власти и у опозицији. За сада их полиција још не тражи. А, доћи ће вријеме па хоће. Зато ми је, поштовани читаоци, овај случај са поштаром занимљив много више од једне бизарне вијести из црне хронике.

Тај поштар ми некако дође као огледало, само је питање шта у том огледалу желимо да видимо. Једног обичног човјека који је, према сумњама истражних органа, узео паре које нису његове и отишао у Бангкок или стање свијести система у којем се на такву причу чак покрене акција прикупљања новца јер је, ето, неком јако симпатично што је поштар мазнуо туђе пензије. Па кажу, нека је, сви краду. Ако народ заиста одлучи да предложи да се скупљају паре за некога ко је украо туђе пензије, е онда није проблем у овом поштару и свим овим политичким поштарима о којима причам.

Проблем је и у нама и у нашој фасцинацији преварантима који су се снашли. У том балканском дивљењу људима који су мазнули паре, можда и ваше, јер им се указала прилика, а за то нису и по свему судећи и неће одговарати. Док год се „политички поштари“, лопови, доживљавају као мангупи, а поштен човјек као будала, поштари ће бити најмањи проблем. Сезона политичких поштара никада не пролази. Они и даље достављају нове слогане, нова и стара лица, и углавном старе приче у новим паковањима. Народ ће као и увијек стајати испред сандучета и чекати да им стигне бољи живот, правда, да стигну инвестиције и да се отворе нова радна мјеста. Да стигне све што им је обећано. И гледаће слике. Слике оних којима је преко ноћи све постало доступно, а обичном, како се каже, малом човјеку, преко ноћи постало недостижно.

Зато, наредних дана, када угледате политичаре на плакатима, гледајте на њих баш као на пошиљку: погледајте адресу, погледајте ко шаље и шта шаље и, што је најважније, има ли шта у коверти. Предизборни поштари увелико су на терену. Ми и даље потписујемо пријем пошиљке, али често не провјеримо шта нам носе.

Зато, прије него заокружимо свог „поштара“, завирите прво у шта носи у торби.

Поштар можда увијек звони двапут у филму, али ви прилику да изаберете оног „политичког поштара“ што ће вам у наредне 4 године доносити све имате једном.