КРИВЕ ДРИНЕ

Дрина је, кажу, крива. Кривудава, непредвидива, некад мирна, некад набујала . Ријека ко ријека тече својим током. Проблем настане када се око ње скупе политичари па би свако да је исправља, да је преведе на своју страну али да се притом не покваси. Послије изборних резултата у Србији, пораза листе Александра Вучића и побједе Студентске листе поново се отворило питање које се пречесто поставља, а ријетко до краја изговара: куда иде Србија и шта тај њен нови пут значи за Републику Српску? Не ради се овде само о изборима, о мандатима и процентима. Прича је ово о односима који су се увијек представљали као братски, стратешки и готово нераскидиви али су понекад имали и она ситна слова. Она која се не читају пред камерама него тек када се рефлектори и камере погасе, а неки рачуни дођу на наплату. Србија је помагала и помаже Републици Српској. И треба. Од пројеката, инвестиција и конкретне подршке до политичке сарадње, специјалних веза Српске и Србије које нису ничији хир него природан однос народа који дијеле језик, историју и културу и много више од заједничких презимена у телефонском именику.

Ипак, постоји хтјели то признати или не и она друга страна приче. Годинама се прво шушкало па онда све гласније причало о везама и финансијској помоћи опозиционим структурама у Српској. Тој опозицији, а препознаће се, дакле није сметало када је подршка из Београда стизала на њихову адресу. Тада се Дрина није чинила тако широком , а прекодрински контакти нису били проблематични. Напротив ваљали су, али они који су до јуче рачунали на Београд и те како би данас да му држе лекције. Они који су годинама очекивали да Србија буде политички фактор у Републици Српској сада би да тај фактрор постоји само када ради за њих.

Баш згодно. Србија је увијек добродошла док помаже теби али постаје проблем када подржава неког другог. То се ваљда зове принципијелност по новом политичком рјечнику. По старом, то су двоструки аршини. Наравно нико нема право да помоћ претвара у бланко чек нити се пријатељство мјери по томе што ће неко без поговора подржавати сваку твоју одлуку . Ако се већ говори о принципима онда би ваљало да важе и када је власт на твојој страни и када није. У супротном не говоримо о принципима него о интересима упакованим у свечану амбалажу. А, гд‌је је ту Вучић? Годинама је његова подршка била важан дио свеукупне политичке слике. Али није да није било тренутака који су остављали простор за питања. Рецимо, недоласци на обиљежавање Дана Републике, састанци са непризнатим високим представником Кристијаном Шмитом и поруке које нису баш увијек звучале онако како би многи у Републици Српској жељели да звуче, али све то је остало забиљежено у неком политичком ретровизору. Не мора сваки сусрет бити издаја нити се сваки дипломатски и недипломатски потез тумачити као окретање леђа. Држава има своје интересе и дипломатија своје канале, а политика свакако и своје прагматике. Не можете баш увијек очекивати да људи забораве оно што су вид‌јели само зато што смо у братским односима. Упркос свему подршка Милорада Додика Александру Вучићу није изостала. Није се чекало да сваки потез Београда буде савршен нити да сваки политички рачун буде поравнат. Нарочито није било разлога да се очекује да ће опозиција у Републици Српској која је годинама од Србије очекивала подршку од‌једном показати већу лојалност према Вучићу од оних које је често критиковала. Није је ни показала бар не на начин како је то некоме одговарало. Када је требало да се тражи подршка из Србије сви су се тада позивали на братске везе, а када је требало показати солидарнст према власти у Србији од‌једном су се почеле појављивати политичке ограде, калкулације и мудро ћутање. Братство је по тој логици само по себи лијепо док не затражи да се нешто и врати. Није братство кредитна линија која се активира само када зафали политичког капитала.

Изборни резултати у Србији не смију се читати као пресуда једном човјеку нити као дозвола да се прогласи нова историјска епоха.

Побједа Студентске листе послала је јасну поруку да бирачко тијело жели промјене и да ниједна политичка позиција није загарантована. Ни она која је до јуче д‌јеловала недодирљиво.Тек ће се видјети куда иде Србија и хоће ли ово бити почетак озбиљног политичког преокрета или само једна етапа у много дужој политичкој борби. Лако је прогласити нову еру али шта она све носи биће јасније за неколико мјесеци свакако, а ето брзо и предсједничких избора. Република Српска своју будућност не би смјела да веже за претпоставке нити да сваки политички земљотрес у Србији дочекује као смак свијета или као најаву спаса. Србија је важна. Веома важна. Односи међу нама морају да буду довољно чврсти да преживе и различите политичке изборе и неслагања и промјену власти.

Нисмо ми рођаци са села који се сретну на слави и одмјере ко је коме дошао, па се послије препричава ко је с ким сједио и ко је коме шта рекао. Нисмо ни прекодринци који своју блискост морају доказивати сваки пут када неко у Београду или Бањалуци промијени политички тон. Ми смо један народ са свим својим разликама, грешкама, заблудама и политичким под‌јелама.Зато, не би смјели да будемо таоци туђих изборнх калкулација .

Дрина не смије бити граница. Попићемо је, рекао је ономад Додик у једном интервјуу када га је новинар упитао: шта да је Дрина вјечна граница и да је сва њена вода садржана у чаши испред вас. Можда је та реченица била више метафоричка и политичка него реалан план али порука је била јасна. Не смије ријека Дрина, ни крива ни права бити препрека свему што нас повезује. Ако ћемо већ и да је пијемо прво треба да престанемо да пијемо једни другима крв због тога ко је побиједио ко изгубио и чија је подршка тренутно кориснија. Подршака се не мјери само доласком на свечаност и руковањем пред камерама, мјери се и када није згодно и када постоје неслагања и када политички интерес тражи да се окрене глава. Исто тако ни подршка није гарант да се некоме подразумијева вјечна захвалност. Можда ће Србија кренути другим новим путем , а политичке карте поново ће се промијешати па ће они који су се до јуче клели у једну политику сутра објашњавати да су одувијек вјеровали у другу па брисати твитове подршке прије избора написане. Само народ није дужан да сваки пут повјерује у нову мапу. Дрина ће наставити да кривуда. На нама је да не кривудамо баш толико у ставовима да данас не називамо издајом оно што смо јуче тражили, нити братском помоћу само оно од чега смо имали корист.

Дрина може да буде крива колико хоће али ако је ми претворимо у границу онда није крива ријека. Криви смо ми.

Народ који заборави да му је Дрина кичма а не зид прије или касније схватиће да није остао без обале него без правца.