КАДРОВСКИ КРАТКИ СПОЈ

У Републици Српској струја није само енергент. Струја је постала политичко питање, коалициони проблем, кадровска загонетка и по свему судећи потенцијални разлог да се грађани забрину хоће ли морати да објашњавају како се грију у кућама. ТЕ Угљевик је стала, а са њом су макар накратко стале и приче о стабилном енергетском систему. Онда се упалио политички рефлектор и обасјао оне који би умјесто да објашњавају како је дошло до кратког споја морали први да одговоре на питање ко је држао прсте на прекидачу свих ових година.

Тако су коалициони партнери почели да варниче уз међусобне прозивке и квалификације ко има какву диплому и ко смије, а ко не смије да је покаже јавности. Још само да уведемо и мјерење стручности у волтима па да коначно и сазнамо ко има највећи напон, а ко само зуји у празно.

И тако, док се функционери препуцавају народ који се грије на струју се хвата за главу. Као да му главобољу већ довољно је задају рачуни за струју баш због тог гријања. Када већ не можемо да пронађемо довољно угља можемо пронаћи довољно грађана. Тако ће се спровести истрага над човјеком који је укључио гријалицу, много теже него над системом који је дозволио да дођемо у ситуацију да се бавимо његовим радијатором.

Замишљам призор, инспекција на вратима, сумњиви грађанин отвара врата у џемперу, иза њега ТА пећ. Добар дан, дошли смо да утврдимо како се гријете. Човјек би још могао да буде осумњичен да је протрошио киловат више него што је систем планирао. Само још да се уведе кућни ред по којем је зими дозвољено цвокотати али не и укључити гријалицу без политичке сагласности.

Наравно, ТЕ Угљевик што прије треба да се врати у погон, Гацко сачувати, енергетски систем стабилизовати. То није ни политичка привилегија, ни услуга грађанима . То је посао свих оних који су за електро енергетски систем одговорни. А, боме их има . И то је тако годинама.

Струја се не производи у телевизијским гостовањима и на прес конференцијама, не преноси се коалиционим оптужбама и не нестаје тако што ће се пронаћи грађанин који је укључио калорифер.

Ако већ тражимо ко се грије на туђи рачун можда би прво мало требало продрмати све ове што грију задњицу у фотељама на рачун система па тек онда ко је укључио гријалицу. Истрага не треба да почне од грађанина који је укључио гријалицу , него од оних који годинама држе руке на прекидачима, који су потписивали одлуке и дијелили функције као да је енергетски систем њихова страначка прћија . Нека се фино прво утврди ко је шта радио, ко је шта пропустио и ко ће за то одговарати. Не политички пред камерама, него пред институцијама. Рекла бих да није највећи скандал што се народ грије на струју и што мора да страхује хоће ли имати струје и колико ће је плаћати док сви они како год да се зову, а који су дужни да је обезбиједе уредно имају и струју и функције и добре апанаже. У политици је кажу најважније имати добар кадар. Стручан, способан и искусан. Код нас је најважније да је кадар „наш“. А, када стане термоелектрана онда се сви сјете струке, диплома, одговорности и управљања. Мјери се знање и пребројавају се грешке, па се онда отварају питања ко је кога поставио, ко је коме дао функцију и како је неко уопште доспио на мјесто гд‌је поред политичке воље треба имати и понешто знања. Тако дођемо до тога да нам је кадровска политика постала стабилинија од енергетског система . Електрана може стати, производња може заказати, систем може да дође на ивицу али фотеља ријетко остане празна . За њу се увијек нађе одговарајући кадар. Није то само проблем енергетике. То је наш политички специјалитет. Кључна мјеста, важни системи, јавна предузећа, разне установе... Све оно што би морало почивати на знању и одговорности неријетко постане простор за политичку прерасподјелу. Ако не иде, увијек постоји резервно објашњење. Криве су неке претходне гарнитуре, лоше је стање на тржишту, наслијеђени су проблеми, нису се стекли услови. Само никако да се стекну услови да неко каже погријешили смо са избором људи и зато ће неко да сноси одговорност.

Када систем почне да показује прве знаке кратког споја тада креће међусобно пребацивање одговорности. Од‌једном сви знају шта није требало, ко није смио и ко је требао другачије. Чудо једно како само струка процвјета тек када настане проблем. Док све ради важна је кадровска лојалност . Кад све стане треба и знања. Зато бих ја увела

прије сваке нове расподјеле фотеља једноставан конкурсни услов да кандидат зна шта га чека када сједне у фотељу , а не само ко га у њу смјешта.

Наравно то би изазвало озбиљне поремећаје у политичком кадровању. Неки би конкурси остали без кандидата, неки би коалициони договори пали у воду, а понека би фотеља први пут морала да чека стручног човјека. Али ни то не би била највећа штета. Највећа је штета што смо се навикли да је политичка и кадровска подобност квалификација, а одговорност нешто што се тражи када све друго закаже. Проблем је када кадар постане важнији од посла, фотеља важнија од знања, а страначка књижица чија год да је врједнија од одговорности. Онда не треба да се чудимо што нам неки системи пуцају по шавовима када их воде људи изабрани да чувају фотеље , а не да поправљају ствари. Док год нам је најважније чији је кадар, а не какав је кадар неће нама фалити људи на функцијама, фалиће нам функционална држава.

Када власт прво почне да тражи и нађе одговорне који су довели систем до ивице онда неће бити питања ко ће се и како ове зиме гријати. Него ко кога овде прави будалом. Јер када све стане, а функције остану јасно је да је оно што никада не искаче једино политички осигурач.