КОМПЕНЗАЦИЈА

Има та једна ријеч која је у нашој политици одавно престала да буде само изборни механизам. То је компензација. На папиру сасвим легитимна категорија изборног система. У пракси за неке политичаре и много више од тога. То вам је као резервни падобран. Политички појас за спасавање. Знате, када деценијама сједите у политици, промијенили сте питај Бога колико функција, бар десет фотеља, безброј политичких фаза , и ко зна колико полтичких увјерења дође тренутак када није баш згодно провјеравати колико вас народ заиста жели на гласачком листићу. Лакше је себе ставити на компензациону листу. То вам је, да вам објасним најпростијим језиком политички „ол инклузив“. Ту не морате баш много да се доказујете бирачима. Не морате да побјеђујете тамо гд‌је вас људи познају . Довољно је да ваша странка освоји довољно гласова и ево вас опет. Ето мандата, хвала лијепо. Нема ту ни ризика ни оног непријатног питања које избјегавате да поставите сами себи : колико ја заправо вриједим на тржишту гласова. Јер компензациони мандат управо и јесте баш онако како звучи мандат који се дод‌јељује кроз посебан механизам распод‌јеле , а кандидатима са врха компензационе листе може омогућити пролазак у парламент. Е, зато се око компензација води већа политичка битка него око мјеста која су наводно изборна и побједничка . Јер тамо гд‌је треба да се побједи врло је неизвјесно. А, тамо гд‌је треба бити компензован зна се . Тако онда гледамо политичаре који су на сцени двадесет или тридесет година како пажљиво бирају гд‌је ће ставити своје име. Они се не питају гд‌је могу да побиједе него гд‌је могу да буду потпуно сигурни, А, то је признаћете велика разлика . Некада давно полтичари су жељели да буду носиоци листа зато што су вјеровали да имају подршку , а данас желе да буду на врху компеназционе листе управо зато што више нису сигурни да ту подршку имају. Питам се колико би њих уопште прошло да нема компензације. Не питам колико би добили функција , ни колико би пута били на телевизијама и одржали прес конференција . Питам се само колико би грађана заокружило и обојило кружић са њиховим именом. То вам је она мала непријатна математика коју политичари баш и не воле . Јер телевизијски, порталски и рејтинг на друштвеним мрежама није исто што и изборни резултат, а функција није исто што и популарност, а страначка моћ није исто што и лични глас . Као што ни политичка дуговјечност није аутоматски доказ политичке вриједности.

Неко може да буде и тридесет година у политици и да му највећи резултат буде управо то што је 30 година у политици . То је већ посебна врста политичке дуговјечности . Баш као стари намјештај, не знаш више ни чему служи али ти је некако жао да га избациш . И тако вам политичка сцена постаје својеврстан дом заштићених политчких врста. Јер док се једни труде да освајају мандате заштићени их компензују . Неки се годинама труде и надају да ће их партија компензовати због свега што су претходних година за њу урадили . Питате се гдје је ту онда бирач? Па ту је, гд‌је је и био. Заглављен између гласачке кутије,скенера и политичке математике . Бирач вам је таман толико близу да га се треба сјетити пред изборе, а довољно далеко да се послије избора може и заборавити . Компеназциона листа је заправо савршена метафора наше политике јер се у политици одавно много ствари ради по принципу компензације. Неко изгуби изборе али за то добије функцију док неко изгуби подршку али добије позицију. Има и оних који изгубе партију али одмах добију другу. Изгубе неки и принцип и образ, изгубе све осим функције. И то је можда најважнија компензација. Није ништа спорно што постоји тај механизам који омогућава пропорционалну распод‌јелу мндата . Све је по закону. Само је мало спорно што се то претворило у политичке бункере за људе који више не желе да ризикују сусрет са стварним стањем на терену , ни са грађанима ни са гласачима, ни са сопственим резултатом .

Није исто када на компензационој листи заврши политичар који је партији донио огроман број гласова али је због изборне математике остао без директног мандата и када на њој заврши неко ко зна да би на отвореном политичком тржишту једва прошао поред изборног прага, а камоли преко њега.

Првенствено мислим на оне који су деценијама у политици јер након толико година полтичког живота било би поштено да грађани имају право да кажу шта мисле о њиховом раду. Без компензације и резервног излаза . Јер ако сте двадесет или тридесет година на политичкој сцени, а и даље вам треба компензациони механизам да бисте били сигурни да ће те ући у парламент онда можда није питање само како је направљен изборни систем . Можда је питање како сте ви направили своју полтичку каријеру, Неки су своју читаву полтичку каријеру провели као компензацији. Некад их компензовала странка, па онда коалиција, па политичка трговина , некад и околности или туђа слабост. Као да је читав политички живот једна велика компензациона листа а највећи политички страх појединих политичара врло једноставан да једном морају да буду брани без компензације. Без резервног падобрана. Да ставе своје име тамо гдје бирач мора сам да га пронађе. Да мандат не добију само зато што су довољно високо на листи или довољно дуго у странци или довољно корисни за партијску математику него зато што их је неко стварно желио заокружити. И тако је цијели тај политички живот једна велика компензација .

И недостатак одговора на најједноставније питање демократије : да ли бисте прошли да вас бирачи заиста бирају. Колико заиста вриједите без компензације ? То питање не поставља изборни закон него бирач . А бирач за разлику од компеназцине листе нема обавезу да било ког спашава . Јер послије толико година у политици највећа компензација више није мандат него чињеница да још имате прилику да се кандидујете . Све остало ако не можете добити од грађана можда и није мандат.

Већ само продужетак политичког рока трајања.