ПОГЛЕД СА ДРВЕТА

Свашта се дешава на Палама. Па ћу и ја о Палама, и то о једном догађају нимало уобичајеном чак и за тамошње прилике и неприлике. Један господин два дана је одбијао да сиђе са дрвета док су полиција, ватрогасци и преговарачи покушавали да га безбједно спусте. Неки су по друштвеним мрежама збијали разне неускусне шале о овом за његову породицу нимало забавном догађају. Све сам пажљиво пратила. Кажу да човјек у невољи тражи спас за себе на све могуће начине. Неко оде код психолога, неко оде у кафану па се напије, неко оде у политику. А. овај наш јунак са Пала право на дрво. И једноставно није хтио да сиђе. Два дана је трајало убјеђивање полиције, ватрогасаца, преговарача, породице да се врати на земљу. Али он није хтио. Кад мало боље размислим када се попнеш на дрво и погледаш одозго, вјероватно први пут у животу имаш прегледнију сваку па и политичку ситуацију од свих нас.

Можда је одозго коначно схватио да је једино дрво остало стабилно од силних политичких турбуленција у Републици Српској. Док су га сви горе побројани молили да сиђе размишљам нешто како би било занимљиво да су умјесто преговарача послали политичаре. Власт би му рецимо објаснила да никада није живио боље и да је та грана на којој сједи историјски и економски успјех. Опозиција би одржала прес конференцију испод дрвета и оптужила власт што је дрво уопште икада израсло, па се онда и међусобно посвађала ко ће му први донијети лотре да сиђе док би отуђени дио опозиције гледао како да их измакне када их ови први поставе. На крају би и власт и опозција отишла својим путем, а човјек би и даље остао на дрвету. Звучи вам познато?

И мени. Република Српска вам је, поштовани читаоци, већ годинама једно велико политичко дрво. Горе сједе они који не желе да сиђу. А, доле испод су они који би да се попну, али не могу да се договоре ко ће први на лотре. Народ је стабло које носи цијелу ту конструкцију али се ништа не пита. Осим на изборима . А, сваки су вам избори иста крошња и исти листови мада понека грана и пукне. Како да вам не дође да се попнете на дрво када схватите да права изборна кампања није још ни почела, а код нас већ завршено формирање владе. Саво Минић прогласио је Милорада Додика за предсједника Владе, а Бранко Блануша већ зна да ће ако побиједи мандатар бити Драшко Станивуковић. Тако да изгледа бирачи нису ни потребни. Ко пожури да подијели фотеље прије него што преброји гласове врло лако би могао да остане да сједи на пању испод овог дрвета са почетка приче. Дође вам да се попнете на дрво ‚ и када чујете како је актуелни градоначелник, у Бланушиној машти већ предсједник Владе, током једног надахнутог говора цитирао умјетност корака, па аутора Француза Антоана де Сент Егзиперија самоувјерено прекрстио у Руса. А, да није трепнуо. Морао би ипак мало више да чита. Или да боље памти. Јер није му први пут, сјећања на Аустроугаре водоинсталатере још су нам свјежа.

Можда је зато овај господин са дрвета заправо најискренија политичка аналитика ових дана.

Он је одлучио да не учествује. Није хтио ни лијево ни десно. Само је одлучио да се попне на висину у овом случају на дрво одакле се боље види јасна слика.

Када свакодневно слушаш исте свађе, иста обећања, браниш се од истих непријатеља и дочекујеш исте спасиоце дође моменат кад ти се и трешња учини као озбиљније мјесто од појединих политичких партија. И тако. Док преговарачи стрпљиво чекају да човјек сам одлучи да сиђе помислила сам како је штета што исти принцип не важи и у политици.

Тамо се баш ријетко добровољно спушта. Сви се држе за фотеље чвршће него овај господин за грану. Некада сва ова политика баш личи на шуму, свако је на свом стаблу, виче према овом другом , а нико да сиђе и да сталожено и мирно разговара. Увијек су ту наравно и преговарачи.

На крају је овај господин ипак сишао. Паметно. На дрвету тешко да се може дуже од два дана издржати. У политици тај тренутак још нико није дочекао. У политици су то деценије.

А, под политичким дрветом и даље је гужва јер се неки никако не могу попети док ови други не сиђу.

Баш се чврсто држе.

Само да дрво издржи.