ЖЕЂ

Има дана када човјек схвати да је вода, заправо луксуз. Не мислим на ону флаширану воду са планинским извором на етикети коју платиш као да си купио комад Алпа. Мислим на ону обичну досадну воду из чесме за коју се ваљда подразумијева да ће потећи када одврнеш пипу у двадесет првом вијеку.

Знате ону воду коју попијеш када си жедан, опереш руке када су прљаве, истушираш се када ти је вруће и сипаш у лонац када хоћеш да скуваш супу.

Е, управо вам је та вода ових дана за дијелове Бањалуке и околна насеља и села постала луксуз. А, некада је била предизборно обећање. Па пресушило.

Има воде на базену, али нема у кућама. Па тако у кућу имате бесплатан улаз без воде, али вам се зато нуди и бесплатан улаз на базен у којем је још увијек није нестало. Што не значи да неће. А и шта ће вам вода у чесми када можете џаба да се брчкате. Градоначелник Станивукувић се у међувремену купа у политичком базену. И игра коло. Дословно.

Жедни народ гледа како да напуни канте, а он за то вријеме безбрижно пуни друштвене мреже и предизборне галерије. Ваљда је то нова градска хидро политика. Ако већ нема воде у цријевима има је у политици.

Сви би народ да преведу жедног преко воде, које нема. И то бесплатно. Избори само што нису. А пред изборе све постаје бесплатно. И улаз на базен, и осмијех и загрљај и кадар и обиласци и доласци.

Па онда фотографија, па једнократна и двократна помоћ, разни пакетићи, асфалт, лампице, клупе... Па вам политичар дође у кућу, уђе вам у породицу, преко прага, па право за сто.

Ето га са баком, па са бебом и домаћином, па га ето са лопатом. Све са народом. Само још фали да почну да вам отварају фрижидере кад већ искачу из њих, а не би то било лоше баш да виде има ли осим њих још шта унутра.

Кажу политичари народ треба срести и треба га загрлити, народу треба помоћи, треба му обећати, треба му и објаснити јер народ почесто не разумије. Треба народу дати. Само некако увијек до изборног дана.

Као да сва та обећања и помоћи имају рок трајања. Као јогурт. Отворити прије избора и употријебити до изборног дана.

Послије тога углавном се поквари, али шта ће народ нагне онако укисељено па прогута. Па није се још нико од поквареног обећања отровао. А сви су жедни.

Жедни власти, жедни побједе, жедни још једног мандата, још једне функције, жедни да буду они који дијеле. Није спорно што политичари желе побједу, па то им је посао. Сви би да побиједе тако што ће бирачу прво показати како су му помогли, а онда се надати да ће овај заборавити да му помоћ треба и када прођу избори. Зато сад сви памет у главу јер крећу обилазнице.

Од куће до куће, од врата до врата, од породице до породице па само шкљоцају. То вам је политичка верзија комуналног сервиса. Само што се не зна да ли долазе да ријеше проблем или да га фотографишу. Јер фотографија је врло важна. Ако није објављена као да се није ни десило. Ко год негдје мрдне мора да се зна.

Ако је коначно отоврено нешто што је давно требало да буде отворено мора да се зна, ако је асфалтирано десет метара то треба да се сними из најмање десет углова. И наравно дрона. Јер избори вам, поштовани читаоци, не трпе необјављену доброту, јер доброта мора да има кадар, мора да има саопштење и обавезно фотографију.

И умало да заборавим статус на мрежама. Па ви онда и заборавите да сте жедни од тог силног шаренила и обећања.

А, онда се на све то деси помрачење Сунца. Као да је и оно рекло па доста је било.

Склонило се Сунце на неколико минута. Само угаси свјетло. Заврне тај природни рефлектор који политичарима обасјава лица намјештених осмијеха.

Склони се Сунце само да нас све подсјети како све узимамо здраво за готово. И Сунце и воду и струју и чесму. Срећом, Сунце се вратило, али вода се и даље не враћа. И ту престаје хумор.

Није баш смијешно када човјек у властитом граду нема оно што би требало да је основна цивилизацијска потреба. Није смијешно када се народ сналази, пуни посуде, чека, зове, пита када ће вода. Није смијешно када град организује бесплатан улаз на базен, а не може да организује да вода потече из чесме. То би најбољи сатиричар не би смио да измисли, јер би му рекли да претјерује. Нема воде, вруће је, ето, ајте на базен.

Умало да их у своју кућу не позва да се истуширају као пакет уз фотографисање испред степеница виле. Политика, као што видите, може све. Да истовремено будеш жедан и да ти понуде купање.

Зато ће овај наредни мјесец бити мјесец велике политичке жеђи.

Има проблема који не нестају када прођу избори. Има чесми које чекају да из њих потече вода.

Не обећање и саопштење ни фотографија. Него вода. Она обична вода са почетка. Зато је ова политичка жеђ већа од оне физичке. Није народ жедан само воде, жедан је одговорности и нормалности. Жедан је народ система који ради и када нема избора и помоћи која не долази са роком употребе. Жедни су и политичара који ће доћи у њихову кућу и када нема камера и жедни су градске власти која неће играти коло док нема воде.

И можда ће на крају баш та жеђ бити најважнија на изборима. Можда ће бирачи и заборавити ко им је донио пакет и асфалтирао сокак грлећи га пред камерама, али тешко ће заборавити ко га је оставио жедног.

Власт није спасилац на базену. Има обавезу да направи систем у коме неће морати да се бира хоће ли попити чашу воде или отићи на бесплатно купање. Опасно је када је народ жедан, а још опасније када су политичари. Њихова је жеђ много опаснија.

Избори увијек покажу ко ће се знојан 'ладне воде напити, а ко ће се загрцнути. И наравно ко ће кога жедног преко воде превести.

Али не, не боје се политичари кад је народ жедан воде. Боје се дана када постане жедан промјене.