КОРАЦИ

Најтеже је направити први корак, тако бар кажу. Свог првог корака тешко да се ико може сјетити.

У политици од тог првог корака, доказано је, много је теже сјетити се сваког наредног па још га и објашњавати.

Како је кренула изборна сезона, сви су напрасно почели о корацима. Неки су боме направили и искорак, док је Драшко Станивуковић по сопственом признању узмакао. Тачније направио кораке назад, иако неувјерљиво увјерава јавност да су ти кораци назад заправо стратешко кретање унапријед. Тако је Станивуковић објаснио своје одустајање од кандидатуре.

Корак назад да би се направио корак напријед. Па и два. Лијепо звучи. Прави мотивациони говор пожељан за друштвене мреже. Само што у политици није баш свако повлачење залет, некада је једноставно само повлачење. Али добро.

Ако је један корак уназад довољан за два унапријед, онда би опозиција по свим својим узмицањима већ одавно стигла пјешке одакле је и кренула, укруг. На почетак.

И док јавност покушава да израчуна геометрију тог политичког напријед назад корачња, на црту је искорачио Маринко Божовић. Никакво изненађење, него чиста политичка математика. Уопште није тешко закључити чему служи још један кандидат.

Није баш ни сваки корак, ни искорак направљен да би се стигло до циља. Неки кораци су управо и направљени да неко други не стигне. Овај кандидат не напада гласове на које рачуна власт, него напада гласове другог опозиционог кандидата. Кажу јединог правог опозиционог, а то је Небојша Вукановић. Он и даље броји кораке од скупштинске клупе, па кроз врата до хола, а ту километражу избацивањем из сале набијају му кораци које "по пословнику" предузима Ненад Стевандић док му броји личне. Ако вас све на моменте подсјећа и на кораке у кошарци нисте далеко. Једни постављају блокове, други одвлаче играча, један остаје сам испод коша, а лопта често ни не стигне до обруча. Кад смо већ код кошарке постоји једно правило.

Нисам баш неки кошаркашки стручњак, али знам толико да се кораци свирају ономе ко их направи. Само што се на овом нашем политичком терену судијска пиштаљка слабо чује. Док се пребројава ко је направио два, три или четири корака искусни политичко-кошаркашки стратег Милорад Додик све ово вријеме стоји поред „аут линије“. Али и даље на паркету.

Није кандидат, али итекако диктира темпо игре. Одлучује и даље када ће се убрзати игра, када ће се стати, ко улази у игру, а ко остаје на клупи. Док је противнички тим мјесецима расправљао ко ће бити капитен, Додик је на табли нацртао наредну акцију. Парадокс је. Можда, али само за оне који политику гледају кроз листе и изборне плакате.

Они мало искуснији знају да утакмицу често добије тренер, а не играчи.

У међувремену су се нацртале и пријавиле листе. Прави политички фестивал ега. Има ту свега и свачега. Негдје славље јер су све потегли да се угурају на списак, негдје мук јер их на листи нема. Има их што су баш замјерили што су прениско на листи, а толико су се побогу дали. Мислили да су стуб странке, вјеровали да без њих нема побједе. И сад су увријеђеног достојанства, јер сви би у првих пет, али неки не би требало да буду ни у 50. Тако су себи у браду мрмљали да у странци нема демократије, али зато има непотизма, па замјерају синове и сестриће.

Занимљиво како се демократија увијек изгуби баш оног тренутка када понестане мјеста на листи. До тог момента све је било идеално. А, онда крену и грешке у корацима. Једни улазе, други излазе, оснивају партије, пријете одавањем строго чуваних страначких тајни. Све то зарад мјеста на листи. И тако из дана у дан. То су вам ти кораци. Један унапријед, па један уназад, па један лијево, па десно два.

Бирачи стоје на истом мјесту. Стратегија је како се докопати оних који се још нису опредјелили за који тим ће навијати.

Јер тешко да ће било ко ове старе навијаче превући да заокруже неки други тим. Гласачима и навијачима одавно не требају политички играчи који ће им објашњавати да је пораз заправо побједа у најави, нити филозофи који ће свако повлачење прогласити историјским искораком.

Требају им они који ће коначно направити корак ка одговорности. Све остало смо већ гледали и увијек се заврши исто. На семафору се промијене имена тимова, на паркету исти играчи. Публика, као и сваке сезоне, плати карту да гледа утакмицу на којој се највише прича о корацима, најмање корача напријед, а онај који заправо контролише ритам игре није ни у записнику. Па можда је то и најбоља дефиниција ове наше политике.

У земљи у којој се сви куну у кораке напријед, једини који заиста напредују јесу они који су одавно научили да се власт не осваја празним ходањем него баш тако што цијелу утакмицу натјераш противника да прави грешке у корацима.

Али није ни ствар у томе ко је направио кораке, већ само ко још није схватио да се утакмица одавно не игра, не добија и не губи под обручем него у главама оних који и даље мисле да је повлачење тактика, а не признање да ти је неко други диктирао сваки потез. Зато сљедећи пут када вам неко каже да је направио корак уназад како би кренуо напријед погледајте само ко се у међувремену нашао на циљу.

У овој нашој политици побједник није увијек онај ко најбрже трчи. Ту је, не заборавите, кључан онај што наводи друге да цијелу утакмицу праве грешке у корацима.

Крај судија свира у октобру.

А, крај се пише.