ЕКСКЛУЗИВНО ИСТРАЖИВАЊЕ

Добар дан. Имате ли времена за пар питања? Радимо једно мало истраживање.

Рекао вам је претпостављам у ових посљедњих пар мјесеци барем два или три пута пријатан глас анкетара са друге стране жице. И мени је. Пред изборе се не истражује само јавно мњење. Истражује се апсолутно све. И свако. Истражује се, на примјер, ко води, ко пада, ко је трећи, па и ко је први међу онима који мисле да су први.

Истражује се ко би гласао за некога када би избори били сутра, а ко би гласао за њега ако би којим случајем избори били прекосутра, јер се до тада можда може човјек предомислити. Врло је важно и ко плаћа истраживања и наравно коме. Ако је вјеровати причама које круже овим предизборним циклусом и политичким кулоарима страначке централе више личе на истраживачке центре него на политичке партије. Телефони раде, агенције раде, фокус групе горе, а политичари за то вријеме раде оно што најбоље знају, нервирају се док резултати истраживања путују од централе до централе као да су строго чувана државна тајна.

Свима нам је већ познато да државна тајна некако најбрже процури, а посебно цуре истраживања. Нека случајно, а нека и намјерно. Наводно неке партије готово опсесивно наручују анкете. Једни наручују да виде како стоје они, а други да виде како стоје противници или рецимо шта би било када би се кандидати замијенили. Наручују онда сљедећу анкету да провјере ову претходно урађену и на крају још једну да провјере да ли су све претходно урађене тачне. На крају више нико не зна ко је наручио истраживање, ни ко га је платио, ни ко га је радио, а ни коме је намјењено.

Постоји једна занимљива теорија политичког специјалног рата: платиш истраживање, добијеш резултате па их онда мало „дорадиш„ ако ти се не свиђају. Или платиш да их дораде.

Чула сам и за причу да је један политичар у успону наручио истраживања, али лажна. Ако желиш противнику да направиш хаос још боље. Пошаљеш му истраживања у којем његов кандидат пада као крушка. И онда чекаш. Не мораш ништа друго. Не мораш ни нападати, ни критиковати, ни сазивати прес конференције, већ само лагано пустиш бројку.

Рецимо кандидат XY изгубио 10 посто подршке. Сасвим довољно да у централи противник настане ванредно стање. Онда сви зову свакога, врши се истрага ко је наручио истраживање, тражи се кривац, разматра се промјена стратегије и кампање. На страшни суд одмах се позива онај страначки стратег који је све вријеме тврдио да је ситуација одлична, а он се онда логично правда како је терен врло сложена категорија. Тако вам је то. Терен никада није добар када истраживање није добро. Тада углавном постаје сложен.

Политика је чудо, као и истраживања. Има једна ствар коју ниједна агенција не може прецизно да измјери, а то су они најважнији. НЕОПРЕДЈЕЉЕНИ. Тај мистериозни слој бирачког тијела који политичаре тјера да умјесто да ноћу спавају гледају у плафон, а истраживаче да зову и сазивају поново и поново .

Неопредјељени су најскупља политичка роба. Сви их желе, а нико их не познаје и нико нема појма шта ће урадити. Та најважнија категорија уредно саслуша све, гледа ТВ, приочита све портале, слуша и власт и опозицију, важу све аргументе и онда на крају не кажу ништа. И то је најгора могућа ствар за господу политичаре. Пуно је лакше када знаш да те неко не воли, а још лакше када знаш да те воли. Али кад ти каже вид‌јећемо сваком кандидату се активира аларм у стомаку. Јер вид‌јећемо у преводу значи немам појма шта ћу урадити и немој ме више звати. Управо ти и такви могу да одлуче изборе. Зато се тренутно највећа политичка битка бије управо за оне проценте бирача који још ништа нису одлучили. За њих су направљени посебни програми, обећања, спотови, ручкови и отварања и све оно што политичка индустрија производи када дође стани пани. Шта за то вријеме раде неопредјељени? Па, можда сједе кући и мисле: ма сви сте ми исти. Ту настаје највећа нервоза јер политичар јако добро зна да све можда може исконтролисати осим човјека који сједи за столом пије своју кафу и никако да одлучи за кога ће гласати. Он вам је, баш тај човјек, најтраженији у Републици Српској. Уједно и најнепредвидивији. Њега тешко да могу да предвиде сва могућа истраживања и агенције. Посебно што неки од њих признају да када их анкетари назову намјерно слажу.

Кад ме питају за кога ћу гласати ја кажем нешто сасвим десето, чула сам то сопственим ушима. И шта ћемо сад. Агенција добије одговор, политичар добије проценат, новинари добију наслов, а тај се слатко смије.

Е, баш он који је слагао анкетара заправо је постао најважнији учесник јавног мњења, јер можда је рекао истину, а можда и није, јер је одавно научио да се не треба баш увијек говорити оно што се мисли. Ни комшији, а камоли неким тамо анкетарима. Тако добијамо истраживања која се међусобно разликују толико да човјек помисли да се избори одржавају у двије различите државе. У једном истраживању неко води, у другом га нема ни на мапи. Све зависи ко је питао, кога је питао, када је питао али и ко је платио.

Е, друга фаза те истраживачке играрије су медији. Онда поједини медији и свезнајући новинари почињу да бомбају истраживањима да виде реакцију, испитају пулс, да се пошаље порука и чисто да се мало узнемири противник. То су вам она истраживања што су већ стигла до три централе, пет редакција и шест кафана. Обично иде и наслов ЕКСКЛУЗИВНО, народ одлучио. А, народ наравно није одлучио, можда још размишља. Е, зато је свака предизборна анкета фотографија направљена у покрету јер може показати тренутак али не мора исход. А, та се разлика често намјерно заборавља. Јер свака бројка лијепо изгледа посебно ако је твоја. И сви гледају у бројке, а заправо би требало да гледају мало више у људе. Јер се избори не добијају у eксел табелама и не гласају графикони већ људи и међу њима највише оних који данас кажу једно, сутра друго, а на дан гласања заокруже треће. Зато је најскупље истраживање оно које нико не може наручити, а то је истраживање посљедње минуте када бирач узме оловку, погледа листић и одлучи. Сјети се свега што је гледао мјесецима и баш тада одлучи. И то је једино истраживање које се рачуна. До тада ви истражујте зовите, питајте, плаћајте, а ви тамо наставите да лажете анкетаре ако вам је досадно.

Највеће истраживање свакако не ради ниједна агенција него народ. То ексклузивно истраживање се зове изборни резултат.

А, сад извините звони ми телефон, морам да одговорим на пар питања.