БОНЂОРНО, БОНЖУР И ГУДБАЈ

Некада су се велике силе састајале да рјешавају свјетске кризе. Данас се састају како би се на нож посвађале ко ће бити нови високи представник. Послије три деценије експеримента названог Босна и Херцеговина ПИК се нашао пред историјским дводневним изазовом да одлучи хоће ли неки нови управник протектората уз кафицу говорити бонђорно или бонжур.

Но, сједница Савјета за имплементацију мира познатијег као ПИК завршила се без имплементације било чега осим међународне бламаже. Успјели су да ураде оно што је до сада углавном овдашњој опозицији полазило за руком, посвађали су се сами са собом. Укратко Америка пошто пото хоће Талијана, а Европљани хоће Француза. Једни би "бонђроно", други би "бонжур".

Да ствар буде занимљивија, усред тог дипломаткског натезања из америчке амбасаде стигло је у најмању руку врло необично саопштење. Кажу Американци да их неодлучност ПИК-а присиљава да преиспитају своју улогу у међународном присуству у БиХ. Чућете ви још. Тридесет година управљају процесима, тридесет година постављају правила, смјењују, бирају, тумаче, намећу и надгледају и сада су од‌једном шокирани што се не могу договорити сами са собом.

Некада је све било врло једноставно. Велики сједну, договоре се, пошаљу нам пакет одлука са упутством зашто је то за нас добро. Данас то више није тако. Данас ни они не могу да се договоре ко ће нам објашњавaти шта је најбоље за наше добро. Зато је саопштење америчке амбасаде у преводу на српски отприлике: договорите се или ми одосмо. Није то баш мала ствар када највећа сила почне да пријети одласком из пројекта који је сама градила тридесет година.

У међувремену Денис Бећировић који се још опоравља од леденог туша који му је некидан пред Антониом Kостом приредила Жељка Цвијановић. по Тивту је „вијао“ Макрона да му објасни колико је важно да ОХР остане и да се тамо поздрављају са БОНЖУР. Прелијепа слика, готово романтична. Макрон и Бећировић на Јадрану сеире о судбини БиХ све са погледом на Бококоторски залив.

А,Французи сасвим случајно имају свог кандидата за високог представника .

За то вријемем Јужна интерконкеција и даље чека као споменик политичкој неспособности. Сто пута смо већ чули колико је хитна и стратешка. Толико је хитна да је већ стигла да остари чекајући. А, ми и даље на нивоу продужног кабла. Зато се Америма жури, јер ако се овако настави гасовод Јужна интерконекција ће прије добити статус културно историјског наслијеђа, него грађевинску дозволу.

Док се ПИКовци свађају да ли ће нови тутор говорити талијански или француски, у Тивту се домунђавају о судбини ОХР-а Милорад Додик је опет па опет био у Русији. И даље је у гасу а и боме и о гасу.

Можда је ова свађа Америке и Европе заправо најбоља ствар која се догодила у посљедњих неколико година. Први пут су посвађани они који су годинама глумили да имају рјешења за наше свађе. И испало је да немају. Осим својих интереса. Зато одговор није ни у бонђорну ни у бонжуру, него у једном једноставном, пристојном и коначном ГУДБАЈ.

Јер ако се Америка и Европа не могу договорити ко ће бити високи представник дошло је вријеме да га ни не буде. И да останемо сами са својим проблемима па да их рјешавамо јер они који су их тридесет година надгледали нису их ријешили већ додатно компликовали.

Зато би требало озбиљно размотрити најбољу идеју од свих. Да не дође ни Талијан, ни Француз, ни било ко други. Да након свих ових година коначно престанемо да бирамо гувернере протектората и изаберемо оно што је најважније, одговорне политичаре. Јер ако се већ највеће силе свијета не могу договорити ко ће управљати БиХ, можда не треба ни да покушавају. Бонђорно је очито проблем, бонжур још већи.

Најбоље је ипак оно треће. ГУДБАЈ.

Па онда: помаже Бог и све испочетка.