ИГРА ПРЕСТОЛА

У Републици Српској не води се предизборна кампања. Води се психолошки рат. Кандидати се крију као да их тражи Интерпол, преговара се шапатом, влада завјет ћутања док бирачи чекају да неко коначно објави: ја сам кандидат.

Код нас је и кандидатура постала филозофско питање. Тако је Бранко Блануша, након што није рекао да јесте кандидат, али ни да није, одлучио да више неће давати изјаве о кандидатури. И боље. Јер када је дао посљедњу, више није било јасно ни да ли сам себе подржава, а камоли да ли га подржава читав СДС. А, не подржава, и то је јасно. Тако је Блануша, како на јасно питање није имао јасан одговор, одлучио да глуми Буду на планини и ћути док народ нагађа да ли је просвијетљен или само збуњен. Док Блануша ћути, у СДС-у кипи.

Таман када помислиш да је опозиција достигла максимум политичке конфузије, појави се Љубиша Петровић. Буни се човјек. Не баш до краја, него онако есдесовски, између редова, кроз изјаве које звуче као да ће сваког тренутка или објавити кандидатуру или написати тужну збирку поезије о издаји. А по дворским кулоарима шапућу: можда је баш он кандидат. Још један у борби за трон. Још једна сујета која тражи своје мјесто. Још једна политичка рачуница којој народ служи као статистика, а не као разлог постојања политике. СДС се дијели сам са собом брже него амеба под микроскопом.

Док Блануша медитира над судбином кандидатуре, Драшко Станивуковић и даље вјежба полагање предсједничке заклетве. И даље се понаша као да је инаугурација већ заказана, само још народ није обавијештен. Толика количина самоуверености није виђена још од Титаника непосредно прије удара у санту леда. Е, сад, по тој логици Блануша би ваљда требало да се склони у страну јер постоји неко ко жели функцију више, гласније и са бољим рефлекторима.

У овој игри престола није ни важно ко може побиједити. Важно је ко је увјерен да му пријесто природно припада. Али иза завјесе, чини се, као и увијек, сједи и Србија. Србија важе. Не она Србија из патриотских говора и специјала са хармоником.

Него она права политичка централа, гдје се телефонски позиви мјере тежином, а подршка даје на кашичицу. Кандидати се не бирају само у странкама. Они се, боме, и те како одмјеравају преко Дрине као лубенице на пијаци. Мало се куцка по кори, мало слуша одзвања ли довољно.

Одавно политичке прилике у Републици Српској личе на сагу у којој домаћи политичари глуме главне улоге, али сценарио се пише на другим мјестима.

Опозиција, забављена играма ега, губи драгоцјено вријеме у којем Милорад Додик негдје задовољно сједи, пије кафу и ни сам не вјерује колико му олакшавају посао. Не мора човјек ни кампању да води јер опозиција сама себи копа ровове. Разједињена опозиција дође му као бесплатан маркетиншки пакет. Док Блануша и Станивуковић мјере чији је его предсједничкији, Додик чека да се још мало међусобно изгризу па да изађе пред народ као једини који макар зна шта хоће. И шта неће.

Макар се о народу тренутно слабо прича. Главна је драма ко ће коме препустити трон. Као да живимо у „Игри престола“, само без змајева. Мада, када боље размислим, има и њих, само што код нас не ригају ватру него саопштења. Народ и даље гледа и чита. Неки чекају спаситеља, неки сигнал из Београда, они трећи опет чекају да се опозиција коначно договори око тога ко је тај. Не оног који је већ у огледалу изговорио: „Ја сам тај.“

А, вријеме пролази. Република Српска данас не изгледа као земља која бира будућност, већ као кафана пред фајронт гдје се сви отимају око посљедње столице док музика престаје да свира. У игри врућих столица и игри престола. Изгледа да је то најпоштенија слика наше политике. Неће Републику Српску ни угрозити ни срушити ни странци, ни непријатељи из предизборних говора. Нагриза је бескрајна парада политичара који су толико заљубљени у властиту величину да више ни не примјећују колико је мала земља по којој ходају.

Док они играју „игре престола“, народ игра игре преживљавања, радујући се предизборним данима који увијек носе повећања плата и пензија, па и по коју марку за сигуран глас. Одасвуд.

Мора да се пази док се ратује за тронове и пријестоле да народ тихо не почне да напушта краљевство. На политичком двору све је по старом. Исте сплетке, иста трговина сујетама. Власт се овдје чува кроз его, кроз близину центрима моћи и способност да издржиш најдуже. Зато не брините, кандидати ће се већ појавити. Пријестоље никад не остаје празно.

Само што ми немамо краљеве, али имамо принчеве.

И дворске луде.