НЕКА ЉУБЕ СЕ ИСТОК И ЗАПАД

Некада у добра стара времена политичари су се дијелили на прозападне и проруске. Данас се изгледа дијеле само на оне које је примио неко „велики“ и на оне које није примио ни портир. Да је неко прије годину дана рекао да ће Милорад Додик у неколико седмица обићи Америку, доручковати са Трампом, састајати се са руским државним врхом, причати са Путином и Шојгуом, а да ће истовремено у Бањалуку доћи Трампов син, а убрзо и амерички генерал Флин, вјероватно би све то прогласили бујном маштом и научном фантастиком. Данас је баш све управо описано једна реалност у БиХ.

Опозиција већ мјесецима и даље покушава да објасни народу како је Милорад Додик готов, политички изолован, а човјек никад живљи обиђе Америку уздуж и попријеко, па онда Русију, па опет Америку, па опет Русију, а није искључено да до октобра осване и на Кинеском зиду са осмијехом домаћина и обавезним транспарентом дугогодишњег пријатељства.

Само што зареже да је амерички човјек и питају све по реду шта ли је то Американцима Додик дао и продао, појави се нова фотографија, али из Москве. Ако овако настави, могао би у предизборној представити и програм Пут око свијета за 4 седмице.

Е, сада замислите ту муку опозиције и свих могућих политичких противника кад по ко зна који пут повичу да је Додик завршена прича, кад ето га он осване са Путином. Када крену да објашњавају да су ти путеви у приватној режији и да њега нико нигдје не зове, а он већ на другом лету за Москву.

Скупља миље између Вашингтона и Кремља, док опозиција скупља гостовања по федералним медијима и лајкове огорчених коментатора политичких прилика. Ако овако наставе посвађани и разједињени опозиционари ускоро ће морати да доказују да је Земља равна плоча. Дјелује лакше.

Наравно, не треба ни претјеривати. Није свака фотографија историјски догађај, нити сваки састанак мијења судбину народа, али у земљи у којој политичари опстају на симболици слике често вриједе више од програма, резултата и реформи заједно.

Код нас се више нико не пита шта је права политика, него ко је с ким пио кафу и гдје се сликао. Па тако ако си био у Америци издајник си, а ако одмах послије одеш у Русију онда си сигурно агент Кремља. Ако тек одеш и тамо и овамо онда настаје колективни хаос на политичкој сцени у БиХ, јер народ више не зна са ким и како да се свађа у коментарима.

Додик реално игра игру коју овдашњи политичари деценијама покушавају. Сједи на неколико столица и изгледа су све његове. Данас прича о Западу, сутра о блиској му Русији, прекосутра можда о Путу свиле.

И док се тако Исток и Запад љубе, политички хроничари понашају се као дежурне бабе и љубоморне тетке и броје колико је пута Додик поменуо Путина и да ли је у Америци руковање трајало три или четири секунде. У озбиљним државама анализирају се озбиљније теме. Република Српска је вјероватно једино мјесто на свијету гдје се геополитичке битке воде жешће него оне против инфлације.

Шта за то вријеме ради одлазећи Шмит?

Е, то је посебна прича.

Он одлази, а никако да оде. Шмит је политичка верзија незваног госта који устане од стола, обуче капут, поздрави се са свима, изађе на врата, па се врати да каже још једну ствар. Онда још једну. Па још једну. Док пакује кофере и даље оптужује. Одлази, али и даље упозорава на Додика, за баш све од блокада институција до вјероватно лошег времена и загађеног ваздуха изнад Сарајева.

Ако којим случајем удари град у јуну, постоји озбиљна опасност да ће ПИК срочити саопштење да је и за то одговоран Додик. Још мало па ће бити крив и за глобално загријавање. Мада није да није палио ватре и на глобалном плану.

Парадокс БЕ и ХА је што сви причају о миру, а хране се само и искључиво сукобима. Што више тензија, то је више анализа, специјалних емисија, патриотских статуса. Да нема вјештачких криза, пола политичке сцене не би знало шта да ради само са собом.

Ни власт ни опозиција. Народ ипак више не реагује на драматичне наслове. Огуглали су на све осим на цијене. Драго им је да чују да политичари путују од суперсиле до суперсиле, од Америке до Русије и назад, али већина грађана и даље путује од маркета до маркета тражећи шта је на акцији.

До октобра ко зна шта ћемо још све видјети. На акцији ће највише бити обећања. Поново је на снази оно о аеродрому у Требињу. Можда ће Додик отворити и, рецимо, директну линију Бањалука-Пекинг. Можда ће опозиција организовати протесте против саме себе. Можда Шмит коначно оде, а дође Талијан.

До октобра ће се сви заклињати у народ. Власт каже да се бори за народ. Странци који одлазе и долазе то раде, кажу, све због народа. Опозиција се наравно исто бори за народ. Кад их човјек све заједно слуша, свака седмица нам је прави геополитички спектакл.

Зато, нека љубе се Исток и Запад. Могу и Сјевер и Југ.

Само да не буде преко леђа народа. Кад пукне љубав, подвлачи се црта и своде се рачуни.

А, зна се ко плаћа.