ЗА СТОЛОМ ИЛИ НА ЈЕЛОВНИКУ

У дипломатији постоји стара изрека која је преживјела више ратова, савеза, геополитичких и политичких љубави него што је Босна и Херцеговина промијенила високих представника: ако ниси за столом, онда си на јеловнику. Босна и Херцеговина је три деценије живјела као ресторан међународне заједнице, оне што заправо и не постоји али је сви је крсте тим именом. У том ресторану су сједили високи представници, амбасадори , специјални изасланици, разни тутори и супервизори, координатори и остали „политички конобари“ који су доносили рачуне које они који су наручили никада нису платили. На јеловнику су по правилу били грађани ове сулуде земље. У нашем случају постоји и додатак који нигд‌је не пише али га сви виде: ако ниси за столом неко ће те већ ставити на јеловник. Ако и јеси за столом опет ће покушати. БиХ је вјероватно једина земља на свијету која већ годинама покушава да докаже да је суверена тако што јој најважније политичке одлуке доноси неки странац. И никоме то изгледа није чудно. Напротив. Када неко здраве памети и постави питање како је могуће да у срцу Европе и даље постоји канцеларија која може да поништава одлуке демократски изабраних институција одмах га прогласе рушитељем демократије. Ма, немојте. То је отприлике као да вас убјеђују да сте потпуно самостални и слободни али да ипак морате да питате комшију смијете ли направити размјештај у свом стану. Управо зато одлазак Кристијана Шмитa и у времену које долази надати се и канцеларије ОХР-а изазива готово сентименталну панику у великом дијелу политичког Сарајева.

Највећа иронија је што они који се најгласније куну у суверенитет БЕ ХА највише плачу за канцеларијом која је симбол несуверенитета.

Није занимљив само Шмитов одлазак. Занимљивије је оно што долази послије. Годинама су нас учили да високог представника потврђује Савјет безбједности Уједињених нација. Да постоје процедуре и правила. Да постоји и међународно право и легитимитет. А, онда се испоставило да када правила не одговарају онда постају препрека. Па сада слушамо тумачења како би новог високог представника могао да изабере ПИК и то поново без потврде Савјета безбједности УН.

Дакле да преведемо на обичан језик. Када вам не одговара међународно право онда се позивате на креативно тумачење тог истог права. Узмете шта вам треба са овог стола са почетка приче правећи се да је шведски сто. И онда се још чуде када Републка Српска поставља питање легитимитета .

Ако правила важе само када одговарају једним, онда то нису правила. То су жеље. А жеље нису међународни поредак . Или ипак јесу ?

Највећи апсурд је што управо они који свакоднено причају о владавини права траже начине како да заобиђу право када им не даје резултат који желе.

Када Република Срpска тражи поштовање Дејтонског споразума онда је реметилачки фактор. Када други заобилазе све могуће и немогуће процедуре онда се то зове заштита државе. Такву логику ни Летећи циркус Монти Пајтон не би успио дочарати без додатне консултације са домаћим политичарима. А у међуврeмену свијет се мијења .

Нова америчка администрација носи другачије тонове. Нови амбасадор САД долази у потпуно другачијем геополитичком тренутку него сви његови претходници. Ратови, енергетска криза, сукоби великих сила и промјена приоритета натјерали су велике центре моћи да другачије погледају на Балкан. Чак да би наредни високи представник ко год да је од имена којим се лицитира могао имати знатно ограниченију функцију него његови претходници.

Више нико нема времена да се бави локалним политичким митовима из деведесетих као некада . Посебно нема много стрпљења за идеју да једна канцеларија из прошлог вијека остане трајно рјешење за проблеме у 21. вијеку. ОХР је можда замишљен као привремени механизам, али ништа није трајније од привременог рјешења које одговара одређеним политичким структурама. Зато и данас највише и страхују они који су годинама живјели од увјерења да ће неко други завршити посао који нису могли добити на изборима. Док су неки слали драматична писма, међу њима и бивши Инцко и производили хистерију, најављивали смак свијета оде ли ОХР, Република Српска је на међународним адресама показивала оно што многи не желе да чују , да она није проблем. Да је уставна категорија, да није привремена грешка ни експеримент. Да није пролазна појава него један од темеља на којима почива Дејтонски споразум, у којем не постоји ПИК. Није лако гледати како упорно опстаје оно чији нестанак су годинама неки проглашавали неизбјежним. Неки од њих нису више међу живима. Република Српска и њене институције јесу.

Република Српска опстаје зато што иза ње стоји народ који зна шта је платио да би је имао. Највећа опасност не долази споља . Њу увијек видимо . Опаснија је оно што долазе изнутра . Такви кроз историју никада нису били авангарда. Нису били ни лидери ни заштитници народа . Били су оно што се одувијек звало „пета колона.“ Ништа није вјечно. Ниједан високи представник, ниједна администрација, ни амбасадор. Углавном смо им свима вид‌јели леђа прије или касније. Народ који зна ко је траје дуже од свих. Република Српска је научила да јој мјесто није ни у кухињи ни на менију. Њено мјесто је за столом. И зато не да да јој други пишу правила и одређују мјеру слободе. Држава се не брани тако што навијаш да остану канцеларије у којима странци одлучују умјесто тебе.Брани се тако што вјерујеш народу који ту живи. Зато је питање свих питања ко жели да Република Српска буде за столом , а ко би да је најрадије поново види на јеловнику. Не мораш вољети сваког ко сједи за столом . Мораш само бити довољно јак да нико не може састављати јеловнк без тебе. Не тражимо туђе мјесто за столом . Тражи се само да нам нико не одређује шта смијемо да једемо .

Да поновимо, народ који зна ко је не завршава на јеловнику. Он сам бира гд‌је ће да сједи. И са ким.

И не црта карте на салветама.