КУД ПУКЛО ДА ПУКЛО

Република Српска коначно је добила оно што је чекала као Годоа, само са више конференција за медије и најмање смисла. Добила је нови гранични прелаз у Градишци. И то не било како. Отворен је у стилу домаћег вестерна. Министар финансија у Савјету министара објавио је историјску реченицу: куд пукло да пукло отворићи прелаз. И би тако. Само што није пукло ништа осим живаца оних који су мјесецима гледали рампу као споменик адимистративмом апсурду. Али свака битка па и ова за прелаз тражи свог чувара капије. Сваки прелаз има свог Кербера. Тако је у прошлост отишао човјек који је отварање прелаза бранио упорније него што се у овој земљи бране границе, буџет и устав заједно. Камиони су чекали, народ у колонама гунђао, а Крњић је као посљедњи бирократски самурај био спреман да положи све за још један папир, још један печат и још једну процедуру која није завршена. Све је то био Крњић у држави у којој је све углавном „крње“. Да је Колумбо питао "бе ха" институције или рецимо Крњића за било какву сагласност Америка би и данас била неоткривена.

Крњић је заправо успио оно што ријетко коме полази за руком, да обичну рампу претовори у политички трилер са елементима комедије али и психолошког хорора. Толико је упорно бранио затворени прелаз да би човјек помисилио да кад се рампа отоври неће пролазити људи, аутомобили и камиони него ко зна шта и ко. Није дао па куд пукло да пукло.

Али ипак је пукло. Уз Додикову реченицу која заслужује мјесто у музеју хумористичких политичких изјава. Додик је,ко још није чуо, поручио да је прелаз привремено отворен на 100 година. У ту реченицу стало је све.

И држава. И систем . И менталитет. Код нас је све привремено само што траје вијек.

Привемени објекти, привремене одлуке, привремене коалиције, привремени патриотизам, привремени политички бракови. Привремено на 100 година.

У разрјешењу ове наше чорбе коју је закухао Крњић здушно су помогли „браћа хрвати„ и министарство безбједности БиХ јер ако хоћеш да отовориш гранични прелаз мораш отприлике прво прећи седам политичких нивоа, три национална питања, најмање двије сујете и одржати сто састанака чију је успјех обрнуто сразмјеран броју учесника и на које нико не зна ни зашто је дошао.

Када смо већ код пуцања, лупања и политичке логике која се креће брзином поквареног лифта ове седмице се посебно истакао Бранко Блануша са својим откровењем да се питање државне имовине рјешава на нивоу БиХ. Да се човјек лијепо запита да ли је професор чуо за Дејтон и оно што у њему пише. По тој његовој логици сутра би неко могао да каже да се питање вртића у Лакташима рјешава у Савјету безбједности УН-а . Па да поновимо Дејтон је јасно уредио надлежности и имовину ентитета . Чујемо ли се, професоре?

Бланушина изјава звучала је као да је неко помијешао уставно право, географију и сценарио за политички квиз. Али то је ваљда постало стандард. Што је изјава већи нонсенс то озбиљније буде изговорена.

Што би рекли куд пукло да пукло.

А , пукла је још једна. Таман када смо помислили да смо исцрпили залихе апсурда Драшко Станивуковић се појавио са својим историјским доприносом цивилизацији , изјавом да су 1970. Аустроугари правили водовод у Бањалуци. Аустроугарска монархија вјероватно се у том тренутку комплетна окренула у гробу ако је икако могуће да се читава империја колективно окрене. Људи нестали са историјске сцене 1918. али ето их опет у Бањалуци педесет и коју годину касније, копају цијеви и развлаче водовод. Можда су рекли идемо куд пукло да пукло па стигли временским времепловом . Можда баш преко новог прелаза у Градишци након што их је Крњић једва пропустио уз комплетну документацију штампану у три примјерка.

Док се јавност забавља рампама, прелазима, блокадама, државном имовином и аустроуграским водоинсталатерима из седамдесетих и даље нема одговора на најважније питање: Ко ће бити канидат владајуће коалиције и да ли ће Станивуковић бити кандидат и за шта.

Опозиција тражи заједничког кандидата као да тражи свети Грал. Власт важе, мјери, тактизира, мало и пушта пробне балоне. Сви нешто чекају.

Сви чекају да кажу одлуку. А, мораће ускоро па куд пукло да пукло.

Јер док се сви играју историје, географије, устава и граничних прелаза народ и даље стоји у колонама. Дословно и метафорички. Чека да прође њихов канидидат па да се надају и они са њим у тамо неке боље дане.

Па куд пукло да пукло.

Јер све је добро док не пукне по глави.