Бирачи „прекодринци” у Србији: Шта кажу бројеви, а шта је прави циљ?

Сваки нови избори у Србији редовно оживе стару причу о „прекодринцима“ који наводно прекрајају изборну вољу грађана. Избори у Србији биће одржани за мање од мјесец дана, а ова прича опет се повампирила и улази у фазу ескалације. Ова реторика махом почива на неутемељеним тврдњама, а неријетко ескалира у поруке мржње и нетрпељивост унутар истог народа.

Идеолози ове кампање – који не долазе нужно само из редова опозиције – суштински не маре за саме изборне резултате. Њихов примарни циљ је уношење раздора међу Србима са двије стране Дрине, што се лако може доказати кроз неколико једноставних чињеница.

Прво, објављен је податак да је за гласање у Србији из БиХ регистровано око 12.500 бирача. Ту треба нагласити да је много оних који живе у БиХ, али су из Рашке области и по том принципу имају држављанство Србији.

Међутим, тај број сада је овдје мање битан, јер број људи са држављанством Србије, уписаних у матичне књиге, односно са правом гласа, је већи.

Егзактан податак не постоји, али се у јавности најчешће лицитира бројком од 150.000 до 200.000 људи. Овај податак је у старту нерелевантан јер обухвата све држављане, укључујући малољетне, преминуле, као и оне који већ физички живе у Србији. Такође, ту су и они који имају држављанство, али нису уписани у матичне књиге, па не могу остварити право да гласају (а њих није мало).

Зато ћемо у наставку морати причати о хипотетичким сценаријима.

Чак и да прихватимо да постоји 150.000 активних бирача из БиХ, немогуће је да на изборе изађу сви. Претпоставимо ли чак високу излазност од 50 одсто, то је око 75.000 гласача.

Теза о „прекодринцима“ подразумијева да свих 75.000 људи гласа искључиво за Александра Вучића и СНС, што је теоретски потпуно немогуће. С друге стране, на изборима у децембру 2023. године, листа СНС-а освојила је 1.781.701 глас – чак 881.251 глас више од другопласиране листе. Проста математика показује да ни у најидеалнијем сценарију гласови из Републике Српске не могу одлучити побједника. Чак и да су сви до једног гласали за опозицију, разлика у корист владајуће странке остала би већа од 800.000 гласова.

Истина, међутим, овдје није ни битна. Прича о гласачима из Српске служи као савршен алиби за политичку неспособност, пребацујући фокус са сопствених промашаја на „дежурне кривце“.

Што се тиче моралне дилеме да ли дијаспора треба да гласа, постоји јак аргумент да би о локалној власти требало да одлучују искључиво они који ту свакодневно живе.

Но, посједовање докумената Србије законски гарантује то право. Укидање стечених грађанских права било коме не води ка бољем друштву. Занимљиво би било видјети да ли би критичари били једнако гласни када би ти исти гласачи масовно подржали опозиционе опције или студентску листу.

Расправа о овим изборним механизмима је бесмислена јер право гласа произилази из закона. Али чак и када бисмо га оспорили, враћамо се на почетак - укупан број тих бирача мањи је од популације једне београдске општине.

На крају крајева, грађани Републике Српске у октобру имају своје изборе и о свом јаду ће се забавити, па је тешко и помислити да им је прекрајање политичке сцене у Србији икакав приоритет или интересантна тема било којем просјечном бирачу.