Задњи пут с Вуканом на јутарњи

Небојша Вукановић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске, прекинут је у емисији БХТ (заједнички јавни сервис, како да не), јер није егзактно рекао да ће навијати за Босну и Херцеговину. Понашање водитеља само по себи је скандалозно и шовинистичко, јер нико нема право да неком другом одређује шта је патриотизам, припадност држави и за кога треба да навија.

Но, поступање извјесног Звонка Комшића није инцидент, нити изолован случај. То је устаљени образац политичко-медијске чаршијске клике. Ко познаје срж те чаршије, није изненађен: за њих сте „поштени Срби“ само док служите њиховом наративу и док сте послушно уоквирени у слику коју су они за вас пројектовали.

Небојша Вукановић није издајник, али је, очигледно, наивно повјеровао да може бити прихваћен као равноправан саговорник. Постао је само привремено средство њихове идеологије. Својим дјеловањем он није могао наштетити Републици Српској, јер за то нема политички капацитет, али је озбиљно наштетио себи. Када је послужио сврси, одбачен је уз прву лекцију из „грађанског“ васпитања.

Исту судбину деле и они који су каријере изградили на додворавању Сарајеву, попут Срђана Пухала или Драгана Бурсаћа. Мало ко се толико упињао да постане већи муслиман од реиса као поменути двојац. Иако Пухало никада није загазио у онај степен патолошке мржње која доводи до физичког изобличења као код овог другог, и он је искусио оштрицу сећије.

Довољно је било да Пухало само једном искочи из задатог шаблона - када је оспорио лажну и срамотну тезу о броју страдале дјеце у Сарајеву - па да одједном буде избрисано деценијско сисање фондова и лизање чаршијских прагова. Преко ноћи је од "објективног аналитичара“ постао „четник“. Чак је и Бурсаћ, који о сопственом народу пише бљувотине какве ни најцрња усташка пропаганда не би потписала, дочекао да му из биографије ваде учешће у ВРС и лијепе му етикете. И нека су. Није да такви ликови не заслужују да буду понижени управо од оних којима су се највише прострли.

Али, у све три случаја (иако Вукановић никако не иде у исти кош са овом двојицом) се своди на исто. Колико год се прострете, колико год покушате бити флексибилни, завршиће исто – ви сте Срби. И све ће завршити то да сте ви ипак, на крају крајева, само четник и да вам се не може вјеровати. Свака расправа ће на крају завршити: „Онда идите у Србију“.

То је суштина њихове борбе. Циљ је отети Босну и Херцеговину од Срба и потпуно поништити њен вјековни српски идентитет. Њима није довољно да признате државу - они траже да порекнете своје коријене, историју, културу и религију. Онај ко каже: „Еј, ми смо овдје своји на своме вијековима“, за њих је највећа опасност. Идентитет је задња, неосвојива тврђава која стоји на путу њиховог концепта унитарне државе у којој би Срби били само декор њихове грађанштине.

Дошли смо до феномена да данас још само Срби истински вјерују у Дејтонски споразум. Док муслиманска политичка елита сања државу без ентитета и без Срба какви заправо јесмо, ми их и даље увјеравамо како је заједнички живот могућ.

Та српска бољка константног оправдавања пред другима види се и на примјеру Косова и Метохије. Пред очима Косово и Метохија су отети Србији, а српски политичари још морају увјеравати некога да „Албанци не би били угрожени у Србији“, иако су Шиптари у међувремену истјерали скоро све Србе из јужне српске покрајине. Позивамо се на Резолуцију 1244 коју су у УН-у одавно прекрили прашином и заборавом, док је над Србима почињен тихи геноцид.

Иста матрица се примјењује и овдје. Од српских представника се тражи да свакодневно доказују лојалност Дејтону, иако су га управо Срби једини досљедно бранили. Тридесет година касније, тај споразум је клинички мртав, измрцварен одлукама високих представника и страних амбасада. Вријеме је да престанемо са доказивањем било чега онима који презиру и Републику Српску и Србе као народ.