Зашто не навијам за Босну и Херцеговину?

Долазак Новака Ђоковића на финале баража за Свјетско првенство између Босне и Херцеговине и Италије изазвао је подијељене реакције. Неки Срби су такав потез критиковали, други су га одушевљено поздравили. А потез није ни за критику, ни за одушевљење.

Новак Ђоковић је спортиста, највећи икад с ових простора. Он свој патриотизам не треба да доказује никоме, а поготово онима који љубав према отаџбини мјере тиме колико од државе могу извући пара. Или онима који су о патриотизму учили од Војислава Шешеља. Он врло добро зна шта је рат, о томе је причао тамо гдје многи клече пред онима који су нас бомбардовали.

Он је изнад тога, изнад тих ствари. У томе је и трагикомедија да се федерална јавност одушевљава његовом ширином и чињеницом да је превазишао подјеле. Иста она јавност која сваки покушај помирења завршава причом о њиховој жртви и сталним тражењем да се наредних сто генерација Срба мажу изметом.

У коначници, Новак Ђоковић има право као сваки појединац да посјећује шта год хоће. Као што неостварени типови имају право да му то замјерају.

Али, опет се покренула тема - треба ли навијати за Босну и Херцеговину? Суштина је да је то свачије индивидуално право и слобода и да је прича о томе узалудна.

Свако може говорити у своје име, па ћу и ја у своје. Просто, репрезентацију Босне и Херцеговине не доживљавам као своју. Иако је БиХ формално држава Бошњака, Срба и Хрвата, у њој нема ништа ни српско, ни хрватско. И поента је да Сарајево никада није жељело да то буде заједничка репрезентација, него њихова. Јер да су жељели, бар би на некој утакмици дресови били на ћирилици.

Нема то везе са тим шта је било ‘90-их (иако јесте важно), лично тада нисам ни рођен. Ја нисам одбацио ту репрезентацију, она је мене. Драги су ми играчи појединачно, али у репрезентацији чаршијска јавност од те групе не прави босанскохерцеговачку репрезентацију, него несрпску. На стадионима се Халидова пјесма не пјева због љубави, него да би се величали војници само једне стране. То што је предсједник Савеза Србин није због тога што је Сарајево жељело показати ширину, него зато што тај предсједник воли функцију (могао је бар он поклонити Ђоковићу дрес на ћирилици).

И тај предсједник је један од најуспјешнијих, ако не и најуспјешнији у историји бх. фудбала, па ипак је стална мета сарајевских медија. Он никада није србовао с те функције, а ипак је био проблем што је Србин. Или нечији нећак. Дакле, није битно шта је урадио, да ли је био професионалац и добро обављао своју функцију (а резултати показују да јесте) — из сарајевских медија стално ћете слушати да је он највећи проблем бх. фудбала.

Навијање за репрезентацију подразумијева идентификацију, не само са играчима, него са бројним другим стварима — навијачима, дресовима, оним што називају култом репрезентације. А можда би макар један Србин у тој репрезентацији био довољан да бар 5% више Срба навија за ту репрезентацију. Јер овај народ је остајао будан до јутра за Сакраменто и Денвер због једног играча у тиму. Или два.

И никад се нису запитали с чим се може идентификовати један Србин. Са љиљанима и заставама тзв. Армије БиХ? Са заставом коју није изабрао ниједан народ? С химном која нема текст и коју нико жив није бирао? Са идентитетом који је вјештачки, наметнут или у малом проценту само бошњачки? За Новака Ђоковића навијам не зато што је најбољи, него зато што је представљао мој народ. За фудбалску репрезентацију Србије навијам зато што представља оно с чим се могу идентификовати. Оно што играчи државе у којој живим никада нису представљали.

Нема то везе са ратом, са историјом, Ираном, неким политичарем. То је ствар идентитета и оно што срце осјећа да је моје. А ова репрезентација ни по чему то није. Што не значи да јој желим све најгоре. Напротив, свака част за сваки одличан резултат.

И да, све ово што је наведено за репрезентацију може се рећи и за државу. Босна и Херцеговина јесте и моја земља, али не може ми је наметнути нико по кројевима које су они скројили. Не тражите да репрезентацију (читај државу) прихватимо онако како сте је ви замислили, уважите некад и нас. И можда је некад прихватимо. А Ђоковић да живи овдје, и да од њега тражите што тражите од Срба из Републике Српске, никад више не би дошао на утакмицу.