Пасош без граничног прелаза

Када се Бошњацима укаже на чињеницу да Босна и Херцеговина у пракси није функционална држава, главни рефлексни контрааргумент најчешће гласи: „А чији пасош имате?“. Ових дана, када се урушио мост преко којег се с тим истим пасошем највише прелазила граница, урушени прелаз на Сави у Градишци постао је савршена слика онога што БиХ суштински јесте. Политичком Сарајеву је очигледно дража илузија о државности спакована у корице пасоша, па макар с њим физички и не могли нигдје отпутовати.

Чињеница да се привременом одлуком Министарства безбједности морао отворити нови прелаз, не говори да држава функционише, него се само потврђује да овдје ништа не ради плански, већ се нешто покрене тек када се нешто дословно уруши. И да “државу” морају спашавати опет они који су највише оптуживани да је руше.

А бољег оличења те “државе” која постоји само да би тренирала строгоћу над реалним животом нема од Зијада Крњића. Заједљиво примитиван, глупо упоран и потпуно оперативно сљеп, Крњић је најбољи нуспроизвод оних политика којима је важнија форма без икакве функције, не би ли се некако самопрогласили “државотворним” народом, него функционално друштво. Док се свакодневно куну у снагу институција и испаљују празне патриотске флоскуле, та заједничка кућа почива на константном блокирању сопствених грађана.

Ипак, у једној ствари таквој бошњачкој политици, па и самом Крњићу, мора се признати успјех - то је истрајност. Нешто што српски политичари, на сопствену штету, хронично немају. Бошњачки функционери су спремни да изазову потпуни колапс на границама, да мјесецима држе привреду у блокади, само да би истјерали свој наратив. С друге стране, Бањалука пречесто попушта на први наговјештај медијске буре или притиска.

Тако је, потпуно несхватљиво, Влада Републике Српске недавно повукла приједлог да инострани пензионери плаћају 10 одсто пореза на своје пензије. Иако су ти људи све вријеме у очигледно повлашћеном положају наспрам домаћих радника који су овдје крварили за своју старост, популистички страх је превагнуо. Страх од тога да ће популисти јахати на тој теми у изборној години и нанијети тренутну политичку штету, показао се јачим од жеље да се систем уреди праведно и како треба.

Сјетимо се, уосталом, и вјечитих сага око неусвајања буџета БиХ. Сваки пут када би дошло до блокаде, српски представници би на крају устукнули. Објашњење је увијек било дефанзивно и социјално обојено: „Да не остављамо људе без плата“. Бринуло се, дакле, о запосленима у заједничким институцијама из свих народа, док се истовремено зажмирило на чињеницу да се тим истим буџетом подмазује накарадна дипломатија под Дином Конаковићем и неуставно пумпа новац за Оружане снаге БиХ. Ми смо глумили конструктивност и бригу, а заузврат смо сопственим рукама јачали БиХ.

За то вријеме, једног Зијада не занимају километарске колоне, економски губици, нити тренутни бијес јавности. Он за своју замишљену агенду иде до краја.

Баш на оваквим примјерима се, корак по корак, и гради бошњачка визија БиХ.

Парадокс је што она израња из потпуне трулости и дисфункције система, али опстаје јер има политичку вољу која не узмиче. Камо среће да су српски политичари у протеклих тридесет година имали тако конзистентан и бескомпромисан приступ. Да јесу, можда би независност Републике Српске данас била реална политичка чињеница, а не само реторичка алатка за изборе.

Овако, наш домет остаје кукање и критиковање Крњића што блокира државу у коју се куне, док паралелно пропуштамо прилике да системски појачамо позицију Републике Српске. А прилика је и превише. Штета што нема ко да их искористи.