Лизачи чизме

Кад ономад у вријеме короне вјерници православне вјероисповијести нису жељели да одустану од тајне светог причешћа, омиљени сарајевски војник Војске Републике Српске Драган Бурсаћ, и његови сљедбеници сковали су кованицу "лизачи кашике". У својој мизерији и недостатку смисла за хумор, манијакално су форсирали такав израз покушавајући ваљда да такав један дубоко важан чин за једног вјерника прикажу као нешто дубоко инфериорно и нездраво.

И то је само кап у мору њихових полуписмених покушаја да Србе и православље омаловаже, прикажу злочинцима и тобож нечијим слугама. У тој борби, која се суштински одвија искључиво у њиховим главама и ништа је друго до рефлексија њихове шизофреније, Сарајево је к'о нека оаза "слободарства", "мултиетничности" и примјер "отпора ударима на државу".

Али не лези враже, уочи 1. марта (дан када је убијен српски сват који у ФБиХ одушевљено славе као ослобођење) Сарајево је одлучило да подигне споменик окупаторима – аустроугарском престолонасљеднику Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији. И колико год покушавали умотати у обланде поштовања жртава и наратив да су „Франц и Софија жртве тероризма“, остаје чињеница да се споменик подиже представнику империје која је овим просторима владала као окупатор.

За оне који познају историју и који не насједају на јефтине наративе пискарала који живе у паралелном универзуму, ово није изненађење. Али има нешто цинично у томе да они који су вјернике називали "лизачима кашике" данас (по ко зна који пут) отворено лижу чизму окупатора.

И овдје, као и у многим интерпретацијама историје, та иста клика користи лажи. Тако је опет искориштена она да је Софија била трудна. Та тврдња не само да нема доказа, него је и од стране Аустроугара доказана као неистинита. Овдје је најтужније да један град и његови представници дођу у стање да себе убиједе у потпуну лаж како би се приказали као саосјећајни са жртвама, а да су заборавили све жртве које је та царевина нанијела њиховом народу током вишедеценијске анексије.

Има нешто неумијесно перверзно у том покушају муслимана у БиХ да се прикажу слободарским народом, са сопственим идентитетом, али да сваки пут постају најватренији заштитници Османског царства и Аустроугарске кад год им се помене. И кад се прича о слободи, прикачиће се на српску борбу и покушати је приказати као своју, али ако се нешто каже о онима против којих су се Срби (можда и једини) борили, тад ће им и споменик дићи.

С сва поента је у томе – њима се све врти око Срба. Без српског слободарства не би ни постојали, нити би кад били слободни и остали би само они који су вјеру промијенили за мало овоземаљског ћара. Данас, пак, сва мјера њиховог постојања лежи у контрирању свему што је српско. Зато је у том Сарајеву данас Гаврило Принцип терориста, а ефендија Хусеин Ђозо херој. Само у том њиховом имагинаријуму који је плод идентитске лоботомије један усташки слуга може добити улицу, а царски окупатор споменик. Само у том граду горе је бити Србин, него нацистички слуга или предак оних због којих се нацизам изродио.

Али, у испраним мозговима, ти историјски ломови нису ништа што се не може прикрити (или бар покушати) покојом испаљеном паролом о антифашизму, излизаним флоскулама бриселских бирократа о мултиетничности, филмском фестивалу, ћевапима и рокенролу.

А нема боље потврде о томе да о антифашизму не знају ништа од тога што дижу споменик Аустроугарском престолонасљеднику.

Јер да ишта знају о историји, или да је бар не покушавају претумбати до апсурда, знали би да би се нацизам у Европи изродио и прије Хитлера да није било славне побједе српске војске у Првом свјетском рату. Гдје је до кољена потучена и та Аустроугарска.

И колико је онај Принципов пуцањ био важан за слободу јужнословенских народа и колики је трн у оку био германским народима, најбоље говори чињеница да је Хитлер лично тражио да му се донесе спомен плоча из Сарајева која је подигнута у част Гаврила Принципа.

Данас се Сарајево и „пробосанска“ медијска машинерија тог Принципа одриче, називајући га терористом. И како ће та машинерија да објасни да је на истом стајалишту са Адолфом Хитлером и Антом Павелићем. Никако. А не треба се изненадити да и Хитлера и Павелића прогласе антифашистима и жртвама терориста.