Од Петрича до Минића: Министри, квоте и националност по потреби

Република Српска је добила нову Владу. Истог премијера, Саву Минића, и неколико министара из прошлог сазива. А тај сазив радио је четири мјесеца. И није то ништа што већ није виђено. И Гојко Кличковић је једном изабран два пута, у само пет мјесеци. Додуше, под другим околностима, јер су се у међувремену десили Општи избори те 1996.

Имали смо ми и с краја прошле године изборе, па ћемо их поновити за петнаестак дана јер је тако одлучио ЦИК. А то вам је творевина која се мало издигла и изнад Устава и закона, али ако узмемо у обзир сва разна наметања по Изборном закону, законима и Уставу, ништа не треба да чуди.

Него, вратимо се на почетак. У нову Владу Саве Минића стигло је пет министара, међу којима је Ирена Игњатовић, учитељица из Добоја - по националности Бошњакиња. Изјаснила се тако на изборима 2014. године. У ЦИК-у. Ако занемаримо неспретно пласирано њено саопштење, важно је да јавност зна да је то било довољно и да до сада није било потребно националност доказивати родним листом. Националност се не доказује, ствар је личног избора и личног осјећаја. И то тврди свих пет правника и политичара, и политичара-правника, са којима сам разговарала.

Ако ћемо мак на конац, можемо се запитати и како су се овдашњи, садашњи Бошњаци на функцијама изјашњавали по рођењу? Разумјећете! Чак се можемо присјетити када је ономад ХДЗ-ов Никола Ловреновић предлагао да се у личну карту уведе добровољни упис националне припадности. Какав ли је тада хаос настао у Представничком дому. Очекивано.

Сасвим је друга прича коме смета или не смета да се за потребе политике и позиције изјасни како хоће или му је то потребно у том моменту. Сасвим је друга прича и треба ли то другачије да се уреди. А треба.

Изјашњавање по потреби резултат је наметнуте одлуке о конститутивности народа, коју је покренуо, па одлучио Уставни суд БиХ. Како политичари нису могли да се договоре, ускочио је Волфганг Петрич 2002. године и, као високи представник, наметнуо ту одлуку, односно амандмане на Устав БиХ.

У Влади Драгана Микеревића, ПДП-овог премијера, освануло је пет Бошњака и три Хрвата. Не могу ни да замислим шта би се десило да је у Влади Саве Минића ушао министар из СДА - тада их је било неколико. И у неким наредним.

Покојни Омер Бранковић био је један од омиљених министара, памте то и новинари из тог доба. Паде ми нешто на памет. У том добу, и оном прије, министри су били министри. О њиховим компетенцијама смо судили након сто, па и више дана. Не унапријед.

И није сада нико изумио да министар може бити министар, а да мијења ресор. Један диван министар, Драган Шолаја из Владе Младена Иванића, као министар за борце, у Влади Драгана Микеревића освануо је као министар саобраћаја. А само кад се сјетим како је Милан Богићевић мислио да ће бити министар одбране, али га је запала привреда.

Једноставно, избор извршне власти, не само у Српској, увијек је интересантан, конфузан, замршен. Ствар спекулација, оспоравања, преговарања и чега све не још...

И каква год та Влада Републике Српске била, о њеној уставности брине, и требало би искључиво да брине, Уставни суд Републике Српске. Па ћу се ја опет сјетити једне Владе, оне Александра Џомбића. Oспорена је јер су Бошњаци сматрали да нису адекватно заступљени на шест кључних позиција у Српској. И цијела је прича стигла до Уставног суда Републике Српске. Утврђено је да проблема нема и Џомбић је званично прорадио са својим кабинетом.

Не знам зашто нам је и ко наметнуо Уставни суд БиХ, и то без српских судија, да нам одлучује о уставности извршне власти. И не знам зашто тако нешто уопште има подршку било кога из Републике Српске.