Укњижено ћутање

Свакодневно слушамо о борби за имовину Републике Српске, односно да она не припада Босни и Херцеговини. И то је тачно, али просјечном становнику Републике Српске то уставно питање је прекомпликовано. Оно што, такође, може да чује су вијести да је имовина Српске православне цркве у ФБиХ уписана на “државу”. Па ће му се логично наметнути питање, ако БиХ нема имовину како је припадоше цркве, црквишта и гробља?

Република Српска јесте сигурна лука за све Србе у БиХ, али има Срба и на другој страни. Мало, али их има. И гдје нема народа, има светиња. Јесу рушени, јесу запуштени, али их има. И свједоче да смо ту били, да је то српско колико и бошњачко и хрватско. Али, нажалост, они су препуштени само себи и тој историји.

А вијест о укњижавању имовине СПЦ на “државу” остала је без икакве реакције. Па ево испита да се борба за имовину покаже на правом примјеру. Да докажемо на реалном случају има ли БиХ право на имовину или нема. Ако ово питање остане без реакције, свака прича постаће демагогија.

И не треба бити изненађен оваквим поступањем ФБиХ. Они да су Србе икада прихватили, не би скоро свако гробље било уништено. Проблем је што смо мислили да се од уништавања неће прећи на укњижавање и што постоје они који мисле да ФБиХ не жели да обрише сваки траг постојања Срба.

То показују и реакције на одлуку Уставног суда БиХ о “неуставности” Владе које су дошле из ФБиХ. Није им било довољно што је Уставни суд БиХ донио апсолутно неправну одлуку, него им је засметало и то што су судије из реда Хрвата гласале против. Дакле, смета и најмање искакање из става да све што је из Републике Српске не ваља.

Али, наивних је увијек било. Гори су они који се куну у српство, а ћутке гледају оно што се ради Српској цркви у ФБиХ. Да је укњижена њихова фотеља или каква партијска просторија на државу БиХ, дигли би устанак. Овако, док је фотеље, без једног гробља или црквице нећемо пропасти. Па јел’?

А ако је за бригу што Срби нису заштићени у ФБиХ, још за већу бригу је што им је правна сигурност угрожена и у Републици Српској. У пар мјесеци из Суда БиХ, за који стално слушамо да је неуставан и антисрпски, стижу двије пресуде - једна за рођенданску честитку, друга за слику на транспаренту.

Каже суткиња Сена Узуновић да су повријеђена осјећања неких Бошњака. Али ако славите муџахедине и арлаучете “Алаху екбер”, нема закона који ће вас заштити. Али, ако је пресуђен предсједник Републике, па ко гарантује да неће бити свако од нас? Сад се види - не гарантује нико.

Ипак, предсједник је политичар, нема нико довољно храбар (или луд) да га ухапси. Њега ће бранити и тимови правника, он може да оде и до Стразбура. А шта ће, како премијер воли рећи, мали човјек? Ко ће њега заштити?

И није битно шта мислимо о сваком од њих. Не требамо их ни познавати. Пресуђени су. И сутра можемо бити и ми. Ако увриједимо танана осјећања неког муџахедина или ако будемо поштовали Устав Републике Српске.

Премијер, и поједини политичари, и “стручњаци за безбједност”, пак, највећу опасност виде у мљекарима. За њих, не руше муслиманске структуре (политичке, обавјештајне, правосудне и медијске) Републику Српску, него мљекари. Њих 50, како смо могли видјети данас на митингу. Ако и толико.

А да смо упрегли медијску, страначку и другу машинерију да спријечимо правно насиље из ФБиХ и са нивоа БиХ, како је подигнута за мљекаре, не би један гроб, а камоли гробље било укњижено на “државу”.

Огњиште ће живјети само док у њему има жара. А неко тај жар мора разгорјети. Ако ће се свести на “оштре” реакције на Твитеру чије трајање је орочено на један дан, затравиће огњиште. И сва ће Република Српска постати нека имовина која ће бити укњижена на “државу”.