Незаслужени дочек

У својој релативизацији повампиреног усташлука у Хрватској, прибјегава се таквим акробацијама да просто нормалан човјек не може вјеровати да је могуће до те мјере фалсификовати и банализовати историју. Но, да се не враћамо на Дучића и његову чувену реченицу о Хрватима. Оно по чему се највише огледа та лоботомија која се свакодневно сервира је оправдавање усташког поздрава „За дом спремни“.

Наиме, тај поздрав, несумњиво настао током нацифашистичке творевине НДХ којег су користили највећи џелати свјетске историје, данас у хрватској јавности се покушава оправдати тумачењима за која до прије 50 година нико нормалан не би могао вјеровати да ће бити могућа.

Тако судови, „научна“ заједница, правници, политичари сервирају тобож двоструко тумачење тог поздрава. Прво јесте усташко, то не споре. Друго је, оно које је наводно добро, легитимно, а када се користи у контексту, како га они називају, домовинског рата. Дакле, апсолутно исти поздрав, идентичан и ни по чему другачије, има добру и лошу страну. Као када би Нијемци рекли да кориштење поздрава „Зиг хаил“ јесте лоше ако се односи на нацисте, али ако се користи нпр. у контексту рушења Берлинског зида, онда је позитивно.

И ту долазимо до суштине настанка садашње хрватске државе. Њихови „домобрани“ су дакле несумњиво користили усташки поздрав и усташке симболе. Али како је наметнут наратив жртве, они не желе рећи да су ти „домобрани“ били сљедбеници усташке идеје, него да кроз тај нови наратив покушавају опрати најморбиднији и најмонструознији режим у људској историји.

Банализујући све, замислите ситуацију да неко ко је у дубини душе усташа, поштовалац такве идеологије, и узвикује усташки поздрав „За дом спремни“, он пред судом само треба рећи да је то узвикнуо у контексту ратних дешавања 90-их и он се неће сматрати усташом. То што је изговорио поздрав који су изговарали Павелић, Будак, Артуковић и други, то нема везе.

То повампирење усташтва почело је управо од тог поздрав. „За дом спремни“ је био иницијална каписла, повод да се људи у Хрватској више не устручавају да буду усташе. Почело је од поздрава, а дошло је до тога да у Загребу буде одржан највећи концерт у Европи гдје се велича усташки покрет. Недавно, у Сплиту је 20.000 људи на тргу протествовало против Срба. Којих у овом граду има на нивоу статистичке грешке. Културни догађаји Срба су прекидани, просторије полупане, а гробови порушени.

Један од оних који је био на усташким оргијама у режији Марка Перковића Томпсона у Загребу је и хрватски премијер Андреј Пленковић. Иако начелно осуђује усташку идеологију, не може се занемарити чињеница да је управо под Пленковићем усташка идеја доживјела највећи процват у новом вијеку.

Томе су допринијеле и његове млаке реакције или ушминкана оправдања. Пленковић је мајстор за такве ствари. Управо је хрватски премијер тај који је лансирао то двоструко тумачење, а којим се сваки усташлук може сакрити под причу о „жртви у домовинском рату“.

И док му усташтво буја широм „лијепе њихове“, а Пленковић или нема или неће да да одговор на његово повампирење, оно мало Срба у Хрватској доживљава нове страхове.

Док се све то дешава, Андреј Пленковић је у Бањалуци дочекан у најмању руку као да је предсједник Србије. И ко год дош'о – добро дош'о. Бањалука јесте била и увијек ће бити најотворенији град у БиХ. Али је поразно да нико, баш нико од присутних на дочеку није одреаговао када је Пленковић изговарао „ентитет Република Српска“, а тек што га нико није питао о том и таквом усташлуку који данас имамо у Хрватској.

Да се буде добар домаћин не значи да се буде без кичме. Хрватска ничим није заслужила третман какав има у Бањалуци. Поразно је да ниједан политичар није Пленковићу предложио да оде до споменика у Дракулићу, да не спомене све шта су усташе урадиле у Бањалуци. Пошто извињење нећемо добити никад. Па макар да га одведу до Храма Христа Спаситеља који су усташе до темеља сравнили. Ми смо оно што смо рушили и обнављали, а дозвољавамо да онима који су нама рушили не смијемо ни споменути њихова злодјела.

Његов министар је причао о некаквом прогону десетине хиљада Хрвата из Бањалуке, а иако је ријеч о очигледној лажи, извињење никада није упућено. Пленковић се не извињава не зато што је тежак на извињењу, него зато што мисли исто као Гордан Грлић-Радман. Поклане Србе не виде, али измишљене прогнане Хрвате ће увијек спомињати.

И опет на видјело излази њихова мајсторска манипулација да прикрију свој усташлук, а гдје ће сву историју изврнути руглу како би себе представили као жртве.

Сваки Хрват у Бањалуци треба да се осјећа као у свом граду, јер Бањалука јесте град свих људи. И нека хрватски премијер и представници Хрватске долазе да обиђу своје сународнике у Бањалуци. Али, за почетак би они требали дозволити српском предсједнику да обиђе Јасеновац и Србе у Хрватској. И никако не требају бити дочекани онако како су јуче дочекани од стране нашег руководства. И никако не могу њихови пројекти бити приоритетнији од пројекта Меморијалног центра у Јасеновцу, подизања Меморијалног центра за Дракулић и свих пројеката који ће подсјећати дјецу на усташке злочине над Србима.