Нисам ја више Мустафа, него Богоје

Кад је Мило Ђукановић, декларисани атеиста, прокламовао идеју да његова странка крене у стварање „аутокефалне цркве“, био је то апсурд какав није виђен ни у модерно вријеме. Било је немогуће објаснити како то странка, па још на чијем челу је атеиста, жели да створи цркву. Ипак, да примат најапсурдније државолике творевине неко не отме Босни и Херцеговини, потрудио се ових дана бивши реис Мустафа Церић.

Он је, наиме, предложио да се „обнови босанска православна црква“. Ако је онај покушај отимања православних светиња у Црној Гори био трагичан, овај што предлаже бивши реис је у најмању руку комичан. Јер, како било коме у свијету објаснити да муслиман, па још и бивши исламски поглавар, жели да оснива православну цркву?

Разумљиво је ако се реис Мустафа Церић нашао у кризи идентитета и запао у ћорсокак са пропагирањем „тисуљетне хисторије“ босанског народа, али ако му је прокључала крв и ако већ има жељу да постане православац (или да се у православље врати), нема потребе да оснива нову цркву, јер већ има једну свету, саборну и канонску – Српску православну цркву. Ону која је у Босни и Херцеговини откад је и Босне и Херцеговине.

Позната је она реплика из филма „Бој на Косову“, када дотадашњи видар Богоје под притиском надолазеће османске силе узима ислам и постаје Мустафа. У овом случају, чини се да Мустафа жели постати Богоје. И више да не иде у џамију, него у цркву. Само да та црква, ако како може, не буде српска.

Код Мустафе Церића, међутим, није ријеч ни о вјери, ни о цркви, ни о духовности. Ако је код њега икада ишта имало везе са тим. Ријеч је, као и у већини случајева о политици. И то оној најприземнијој и најјефтинијој. О покушају да се оно што је свето претвори у алат за национални инжењеринг. Када не успијевају измишњене конструкције и поред силне машинерије упрегнуте да се створи некакав иденитет, онда се удара на институције које су преживјеле вијекове, царства, ратове и идеологије. А Српска православна црква била је увијек главна препрека за прекрајање историје.

Православље у Босни и Херцеговини није празан простор, нити прекинута нит која чека да је неко „обнови“. Она није историјска грешка коју треба исправити. Она је вишевјековни свједок постојања православља које је на овим просторима посадио још Свети Сава. Иако га желе представити као окупатора, Свети Сава је овдје био једини који није долазио са мачем, него са добром вјером. За разлику од оних чију вјеру данас исповједа Мустафа Церић.

Православље у Босни и Херцеговини никоме није наметано. Српска црква овдје има свој континуитет, своје епископе, манастире, мученике и светитеље, своју канонску структуру. И зато смета. Јер не може бити под контролом, јер се не може прекројити или укинути декретом, нити уклопити у било који пројекат нових иденитета скројених за дневну употребу.

Зато ова идеја није ни наивна, ни безазлена, већ провокативна. Она вријеђа разум, а поготово вјеру. Вријеђа православце, али ништа мање и муслимане, јер их представља као људе спремне да се поигравају са туђом светошћу ради политике. А кад се једном крене тим путем, не постоји светиња која сутра неће бити доведена у питање.

За име Бога Мустафа, Валахи Богоје!