Клечећи суверенизам

Општепозната је историјска матрица по којој се бошњачка политика одувијек приклањала јачем, па и директном окупатору, не би ли заузврат добила било какав привид државности или заокружене друштвене заједнице. Сами коријени овог феномена леже у прихватању туђе вјере и признавању окупаторске власти зарад очувања личних привилегија и богатства. Како су се кроз вијекове смјењивале империје на овом простору, тако је бошњачка политика мијењала своје господаре, увијек им се изнова приклањајући.

Историјски усуд се понављао: од клечања пред Аустроугарском, преко слављеничког дочека усташких јединица Анте Павелића, па све до деведесетих година прошлог вијека када су се ставили у службу западних сила предвођених САД. Без ичег аутентичног и сопственог што су изњедрили, све што су икада добили, стигло је као „поклон“ страног заштитника.

Да не бисмо ишли превише у историјску дубину овог феномена, о чему су већ исписане књиге, најбољи и најпластичнији примјер је актуелни бошњачки „суверенизам“. Сведоци смо наглог заокрета у изјавама њихових политичара и медијским написима у којима се ОХР одједном таргетира као сметња суверенитету БиХ, уз захтјеве за његово хитно затварање.

И то је потпуно тачно. Али је исто тако тачно да су до прије само три мјесеца ти исти политичари и медији фанатично бранили институцију високог представника. Док је српска страна оспоравала легитимитет Кристијана Шмита, Бошњаци су га беспоговорно признавали – чак и онда када им је преко ноћи суспендовао и измијенио Устав, који би по дефиницији морао бити највиши израз воље једног народа. Све што им је било битно јесте присуство „великог брата“ који ће их штитити од Срба, повремено и од Хрвата, па макар их тај исти ментор у међувремену потпуно деградирао и обесмислио као народ.

Управо се на случају Канцеларије високог представника кристалише све: ко је истински народ, шта чини државу, а ко је заиста слободољубив. Од првог дана дејтонске БиХ, једини који су континуирано дизали глас против ове преостале колонијалне управе у свијету били су Срби. Тридесет година српски представници упозоравају да је институција страног тутора превазиђени реликт робовласничких и колонијалних система. Па ипак, док су се чак и афричке земље давно ослободиле тог јарма, Бошњаци су до посљедњег дана грчевито бранили тај скарадан поредак.

Када су се појавиле прве озбиљне индиције да ће Кристијан Шмит бити склоњен (да, отјеран је), а да би његов насљедник могао бити и посљедњи високи представник, у Сарајеву је завладала паника и одбијање реалности. Министар Елмедин Конаковић је отворено поручивао да ће „с партнерима радити на томе да Шмит остане“.

Међутим, оног тренутка када је Шмит формално поднио оставку, а у Савјету безбједности УН постало јасно да ОХР више нема подршку ни сопствених дојучерашњих ментора, у федералној јавности услиједио је заокрет од 180 степени. Преко ноћи, у водећим гласилима бошњачке политике почели су ницати наслови како је ОХР пријетња суверенитету и да је вријеме за његово гашење.

Не треба се заваравати – није реч о накнадној памети или изненадном буђењу државотворне свијести. Ово је само кукавичко престројавање у ходу и покушај додворавања новим констелацијама великих сила.

Истинска изградња суверене БиХ подразумијевала би стварно уважавање сва три конститутивна народа и, прије свега, безусловно прихватање чињенице да постоји Република Српска. Будући да се бошњачка политика с тим никада није помирила (што је и био главни разлог њиховог слијепог зазивања ОХР-а), јасно је да ће и у будућности подржати свакога ко ради на урушавању Републике Српске – па макар тиме угрозили и сопствени опстанак.

Ове тезе које данас пласирају сарајевски медији убрзо ће постати званична реторика њихових политичара, који ће се самопрогласити борцима за „самосталну и суверену БиХ“. Кроз неколико деценија, они ће поново фалсификовати историју, пишући како су се тобож борили против стране окупације и намјесника, тиме опет себи приписујући ослободилачку борбу коју су за њих водили Срби. На тај начин, ова 2026. година у бошњачкој историјској митологији могла би постати нова 1945.