КИКИ-РИКИ, 20 година које су појеле тајкунске вјеверице

Ето, обиљежисмо и 20 година од референдума који нас је још више подијелио него приближио једне другима. И по чему ћемо памтити овај 21. мај? Да ли по Рикију и концертима, по премијеровом пријему у „Винограду“ или по „кики-рикију“ (у преводу – новцу) који смо за те догађаје издвојили? Помињу се милиони еура, и то у тренуцима када смо пензионерима повећали пензије за 1 еуро и 70 центи, када немамо да подигнемо плате, када дјецу лијечимо СМС порукама...

Не знам, просудите сами да ли је све могло проћи много скромније или смо хтјели, а можда и били натјерани, да направимо гламур. Вјероватно сви знате ону народну изреку „Сваког чуда за три дана“ или ону другу „Тресла се гора, родио се миш“. Да ли ће тако бити и са овим данима који су остали иза нас, око којих се, већ по нашим навикама, дигла велика еуфорија?

И сад, када је све прошло, остаће отворено питање – а шта смо то обиљежавали? Обиљежавање 20 година наших подјела које су, мање-више, остале исте. Нијесу се промијенили ни ставови оних који су на том референдумском изјашњавању заокружили „ДА“ или „НЕ“. Оно што је интересантно јесте да се и једни и други сада слажу у једном – нијесу остварена надања и жеље.

Оне се нијесу ни могле остварити када приступ, како кажу, обнављању „независности“ није био искрен, да Црна Гора крене путем те независности, већ је, мање-више, 20 година касније још зависнија него што је била. У ових 20 година и даље смо на истом путу ка Европској унији, мада то више није она Унија која је тада била.

Да ли форсирањем тог нашег пута сада желимо да заборавимо шта смо пропустили у ових 20 година које су, рекао бих, појеле тајкунске вјеверице? Јер, за ових 20 година наши тајкуни само су ојачали – појели су и распродали државу коју су наводно хтјели да обнове, усреће њене становнике и учине их богатијима и срећнијима.

То обећање дато прије 20 година нијесу испунили ни они који су тада славили, ни они који су их наслиједили прије шест година, дакле сви они који су се нашли оне ноћи у „Винограду“, некада не само регионалног већ и европског гиганта у производњи вина. И то су тајкунске вјеверице похарале, као и све привредне субјекте које смо имали, а није их било мало.

Те ноћи у „Винограду“ сви су се лијепо обукли, заузели побједничке позе и осмијехе, па нијесмо знали ко је побједник, а ко губитник. Интересантно би било знати ко је креатор те вечери, ко је правио протокол и листе званица? Ко је хтио да окупи на једном мјесту и оне „за“ и оне „против“, да покаже како смо ми земља препуна демократије и независности?

Када бисмо то знали, видјели бисмо колико смо „(не)зависни“ и колико смо били (не)зависни тог 21. маја 2006. године, као и оног 30. августа 2020. године, када је наводно дошло до промјена и када је неко други, умјесто оних који су гласали, састављао нову власт.

Гледајући то виноградарско вече, обичан човјек могао је само да види раскош тоалета и смокинга који су далеко од његове, народне куповне моћи, иако нам стално понављају како живимо боље.

Неке слике, посебно оне из „Винограда“, остаће да се препричавају и врте по мрежама. Ко је све био, а ко није, и да ли је свима тамо било мјесто, посебно након „наводних“ промјена оног 30. августа. По сликама из „Винограда“ рекло би се да тих промјена није ни било или нам неко није дао да до њих дође, а тобоже смо независни и самостални.

Код оних 185.000 који су прије 20 година заокружили „НЕ“, као и код оних чијим су гласовима изабрани садашњи премијер и предсједник државе, остаће дилема о присуству предсједника Скупштине Андрије Мандића том скупу. Мислим да је њему, по протоколу, тамо било мјесто јер је ипак други човјек власти.

Многи су га по мрежама критиковали када су га видјели у друштву Мила Ђукановића, Марковића, Кривокапића, Мираша и других, јер их је било много више него оних тридесетоавгустовских побједника. Мислим да је Андрија ипак мудро размислио и није дозволио да упадне у замку коју му је неко, изгледа, вјешто намјестио. Можда се многи неће сложити са мном, али руковањем и сликањем затворио је уста многим „патриотама“ који су једва чекали да га разапну као противника државе која јури кроз маглу ка ЕУ.

Некако у сјени те слике остаће и слика срдачног сусрета експертског двојца Професорове владе и твораца Европе сад, који су, малтене за јавност, на ратној нози. Оку камере није могла да побјегне њихова срдачност, а посебно не првих дама. Наш народ би рекао: „Прва љубав заборава нема“.

Кад сам већ споменуо предсједника, не могу да се не отмем утиску како је заборавио да орден или признање, па макар и плакету, додијели најодговорнијем за оно „ДА“ прије 20 година – Милу Ђукановићу, који је вјешто преузео или откупио идеју Славка Перовића, првог заговорника одвајања Црне Горе од Србије, пославши га заједно са Ранком Кривокапићем у пријевремену политичку пензију.

Мислим да је Мило ипак заслужио да добије то прво признање, и то из руку човјека кога је народ изабрао за његовог насљедника. Али можда то неко ко нас води више од 20 година зна боље, а како рече Матија Бећковић у свом „Путу за нигдје“, на симпозијуму о путу преко Љешња или Мртвице – најбољи је пут онај који Америка одлучи.

Ето, знао је то велики пјесник и академик кога је „његова“ Црна Гора једног тренутка прогласила персоном нон грата, њега кога многи пореде са Његошем.

Нажалост, многи међу нама нијесу знали да читају ни Његоша ни Матију, па смо тако постали (не)зависни.

Перица Ђаковић