Како су Срби изгубили народ, а добили кривицу?

На друштвеним мрежама ових дана поново кружи једна географска и демографска карта која, без иједне изговорене ријечи, огољава сву трагедију српског народа у посљедњих стотину и кусур година. То је упоредни приказ Балкана из 1910. године и данас. За свакога ко жели да гледа отворених очију, та карта је пресуда лажима којима нас засипају деценијама. За оне друге, она је непријатан подсјетник на истину коју систематски покушавају да сахране под наслагама пригодно скрпљених политичких наратива.

Ако пажљиво погледате податке из 1910. године, видјећете да је српски народ био доминантна већина на просторима данашње Босне и Херцеговине, Книнске и Војне Крајине, те Косова и Метохије. Данас, то више од вијека касније, слика је драматично, готово језиво другачија. У Крајини Срба готово да нема, јер су у Хрватској сведени на статистичку грешку. На Косову и Метохији, колијевци наше државности, преостали српски народ живи у својеврсним гетима под константним терором. У Босни и Херцеговини Срби су опстали и преживјели само захваљујући Републици Српској, али су на нивоу цијеле земље изгубили статус најбројнијег народа у корист муслимана, односно данашњих Бошњака.

Овдје долазимо до највећег парадокса модерне историје. За све сукобе, ратове и ломове током суровог двадесетог вијека, српски народ је оптужен за агресију, етничко чишћење и геноцид. Поставља се логично људско питање: како је могуће да је народ који је дежурни кривац за све ратне страхоте на крају десеткован, протјеран и избрисан са својих вјековних огњишта? Како то да су наводне жртве очистиле територију од наводних агресора?

Да бисмо уопште могли разговарати на овом нивоу, морамо одбацити сваки уски навијачки приступ историји. Овдје није ријеч о негирању било чијих жртава, нити о бјежању од сурове истине да је међу Србима било злочина и злочинаца. Српска национална историја памти и своје најтамније странице, па и оне у којима је српска рука, кроз идеолошке или интересне подјеле, сурово устајала и на српску руку. Исто тако, указивање на ове процесе не значи поништавање или негирање туђе историје и права других народа на њихов идентитет. Међутим, интелектуално поштење захтијева да се суочимо са простом физичком и математичком чињеницом на терену – народ који је унапријед проглашен апсолутним кривцем и дежурним џелатом, на крају је завршио као највећа жртва овог крвавог простора.

Управо је пропагандна конструисана идеја о „великосрпској агресији“ послужила као савршен геополитички параван. Та манрра није креирана да би се успоставила историјска правда, већ је систематски искориштена као морални алиби под којим је над Србима проведен темељан, готово хируршки прецизан егзодус, односно геноцид. Када један народ у јавном наративу унапријед демонизујете и прогласите агресором на земљи на којој је вјековима рађао и умирао, тада свако насиље над њим постаје допуштено, а његово протјеривање се приказује као нужан чин самоодбране. Тако је створен апсурд у којем се систематско чишћење Срба са њихових вјековних територија током цијелог двадесетог вијека легитимизовало борбом против замишљене српске хегемоније.

Упоредо са физичким затирањем, траје и оно идентитетско. Свједоци смо занимљивог психолошког феномена гдје припадници новокомпонованих нација у нашем окружењу Србима често спочитавају како су „потурице“, користећи јефтине и научно потпуно неутемељене тезе о некаквим „турским генима“ као посљедици вишевјековног ропства под Османлијама. То је класичан примјер аутопројекције и лијечења сопствених фрустрација. Историја, наиме, врло прецизно памти ко је заправо мијењао вјеру за вечеру. Срби добро знају своје претке који су гладовали, трпјели кулук, гинули на коцу и конопцу, али нису дали своју вјеру, своје име и своју крсну славу.

Насупрот томе, они који данас најгласније Србима спочитавају ропство, потомци су оних који су пожурили да пригрле вјеру и обичаје окупатора како би сачували беговлуке, имања и привилегије. Бити вазал и слуга сваком царству које прође овим просторима – од отоманског, преко аустроугарског, па до трећерајховског – постао је њихов историјски континуитет. И данас, када покушавају себе представити као „аутохтоно“ становништво Балкана, а Србе свести на дошљаке, они заправо покушавају да потисну свијест о сопственом конвертитству.

У позадини овог демографског суноврата одвија се далеко перфиднији процес – битка за присвајање историјског права. Када један народ, попут српског, у свом темељу има споменике писмености попут Мирослављевог јеванђеља, он нема потребу да било коме доказује своју вјековну утемељеност. Тај величанствени рукопис из 12. вијека није само ремек-дјело средњовјековне калиграфије већ необорив, материјални доказ високе културне и државотворне зрелости српског народа у вријеме када су многе данашње нације биле тек далека будућност. Посједовање таквих цивилизацијских стубова пружа историјско утемељење које се не може избрисати никаквим политичким декретима.

Управо у тој чињеници лежи извориште фрустрације наших сусједа. Немајући у сопственом историјском пртљагу споменике сличне снаге и старости који би оправдали њихове новопроглашене државотворне наративе, они су суочени са забрињавајућом празнином. Како се национални идентитет не може трајно градити на митовима без покрића, једини преостали пут јесте посезање за српском ризницом и ребрендирање туђег насљеђа.

Тако данас присуствујемо процесу у којем се српска средњовјековна писменост, повеље и духовна баштина систематски преименују и подводе под апстрактне географске одреднице како би се накнадно попуниле празнине у новокомпонованим историјама. На Косову и Метохији се српске краљевске задужбине, које су преживјеле вјекове турске окупације, данас у уџбеницима и међународним институцијама преименују у „косовско“ или „византијско“ насљеђе, са циљем да се денационализује простор. У Црној Гори се пак бестидно ревидира српски језички и духовни код, иако је управо он био кичмена мождина тамошње државности кроз вијекове.

Овај културни ревизионизам нема за циљ само да импресионира стране дипломате или обогати скромне музејске витрине нових држава. Његов крајњи циљ је суштински геополитички: одузимање српске тапије на ову земљу. Ако нас убиједе да наша писменост, наше цркве и наши владари заправо припадају другима, онда се наш демографски нестанак са почетка ове приче приказује не као трагедија или изгон, већ као природни историјски исход.

Док посматрамо ове двије демографске карте – ону из 1910. и ону данашњу – морамо схватити да се истинска борба за опстанак данас не води само на физичким границама, већ у сферама језика, писма и историјског памћења. Наша обавеза није да се правдамо пред фалсификаторима, већ да истину чувамо као неприкосновену чињеницу. Народ који олако препусти своју духовну баштину и допусти да му други пишу прошлост, неминовно пристаје на то да га на неким будућим демографским картама уопште не буде.