КО ЈЕ ВЈЕРА, А КО НЕВЈЕРА? – ПИТАЊЕ ЈЕ САД

Као што се ових дана могло чути у политичким кулоарима, представници Европске уније, у лику господина Сатлера, привешће посланике ДПС-а да прихвате уставне промјене и тако омогуће да Црна Гора постане још ближа Европи.

Сатлер је успио да убиједи представнике парламентарне већине, прије свих Спајића и Мандића, да прихвате услове Милових кадрова, али се поменути представник ЕУ није једнако потрудио да убиједи другу страну да прихвати приједлог да се међу уставним промјенама, када је ријеч о идентитетским питањима, нађе макар питање статуса српског језика.

На тему коју је кандидовао ДНП Милана Кнежевића, изгледа, нису озбиљније реаговали ни у парламентарној већини, прије свега Милојко и Андрија, којима је пут ка Европској унији очигледно важнији од изјашњавања грађана на посљедњем попису.

Дакле, фудбалским рјечником речено, у четвртфиналу пута ка ЕУ резултат између Мила, Спајића и Андрије је 1:0, а вјероватно ће такав остати и послије паузе за воду.

Како ће на све ово реаговати народ, изгледа да је тренутно мање важно политичарима такозване парламентарне већине, који се осјећају побједницима јер ће на гласању имати двотрећинску већину.

Можда ће након полувремена ДНП на скупштински терен истрчати са играчима који ће бранити српски језик, али сумњам да ће на терену бити усамљени.

Видјећемо, или боље речено, добићемо одговор на питање које је недавно у парламенту поставила једна од посланица ПЕС-а: „Ко је вјера, а ко невјера?“

Вјероватно се многи сјећају култне дјечје емисије „Невен“ и реченице: „Питам се, питам...“, па у том стилу остављам питање – шта би на све ово рекао блаженопочивши митрополита Амфилохије?

Да подсјетим, он није био против Европске уније, али је сматрао да у њу треба да уђемо са својим идентитетом, традицијом, културом и писмом, те да Европи покажемо гдје је била прва штампарија, којим су језиком њени главари говорили и писали и како су сами истицали, без ичијег наговора, да је то био српски језик.

Зато желим да подсјетим на ријечи Матије Бећковића, изговорене у кући нашег нобеловца Иве Андрића, које је упутио на одру свог пријатеља Амфилохија: „Ипак си отишао у правом тренутку“, мислећи на све оно што се након литијских промјена дешава у његовој Црној Гори.

Да останем у стилу емисије „Невен“ и фудбалског рјечника, на крају скупштинске утакмице публика, односно народ, сама ће процијенити чије су „форе и фазони“ овога пута били увјерљивији – на краће или на дуже стазе.

У сваком случају, улога ВАР-а може бити пресудна, ако не за тренутни резултат, онда вјероватно за извођење изборних пенала. Чини ми се да се сви за њих већ озбиљно припремају, јер су, паралелно са овом политичком утакмицом, мудрији већ почели припреме за оно што слиједи. По свему судећи, права утакмица почеће на јесен, биће исцрпљујућа и многи ће тада све карте бацити на своје адуте.

Очигледно је да у публици неће бити много лаковјерних, па обећања и билборди овога пута неће тако лако проћи, мада се код нашег народа никад не зна.

Поглед преко рамена говори нам да смо се увијек уздали у помоћ неког другог, још од времена лажног цара Шћепана Малог. И умјесто да се у стилу Невена и Тимотија Бајфорда "питам се питам" или шекспировског "питање је сад" подсјетићу се на највећег међу Црногорцима Његоша и његових стихова:

„Ал' се цару не ваља страшити. Под крунама има страшљиваца, у прњама има витезовах.“

Или је можда примјеренији онај стих кога се нијесмо сјетили приликом августовских промјена, када су нам други састављали владу:

„Ја се бојим и жив сам умро, да ђавоља сила не надвлада, да слободе искру не угаси.“

Аутор: Перица Ђаковић