ДРЖИТЕ „ПЕДРА“ – ЈОШ ЈЕДНА СЛИЧНОСТ ПЕС-а СА ДПС-ом

Посљедња игра и прекогранична забрана новинским дјелатницима не само да дјелују, него и физички прелазе Бадинтерове границе, подсјетила ме на народну фразу „Држите Педра“. „Педро“ је у том изразу дежурни кривац, особа која сноси одговорност за све наше неуспјехе, грешке и проблеме. При томе уопште није важно да ли је он заиста крив или није. Важно је да је неко проглашен „жртвеним јарцем“, који треба да заштити стварне кривце и скрене пажњу јавности са правих проблема.

Тако смо ових дана добили два „Педра“ у лику двојице новинских дјелатника, које су једни олако прогласили „србомрсцима“, а други „монтенегромрсцима“. Ништа чудно, рекли би Французи – déjà vu, односно већ виђено.

Није било тако давно када је ДПС опасност видио у познатим и признатим, како су их називали, „теразијским Црногорцима“ – интелектуалцима, спортистима, музичарима, па чак и свештеницима. Није било тако давно када као су се Милови плашили академика Матије Бећковића, Дејана Мировића, Чедомира Антића, Александра Раковића, Влада Георгијева, Београдског синдиката, Звездана Терзића, Љубише Тумбаковића и многих других. Сви они су за Мила и његове били својеврсни „Педро“.

Не заборавимо ни чувене вишемјесечне забране гледања београдских, да не кажем србијанских, телевизија попут Хепија и Пинка, које су се дрзнуле да у појединим емисијама, да се послужим спортским жаргоном, мало оштрије стартују на назови противника.

Све је то стало падом ДПС-а са власти и наводним одласком у политичку пензију „господара“ Црне Горе Мила Ђукановића. Чинило се да су литије промијениле све. Да, чинило се – све до прије неколико дана, када је из Црне Горе стигао абер да се забрањује улазак Драгану Ј. Вучићевићу, власнику и главном уреднику Информера, чија је телевизија у посљедње вријеме постала магнет за гледаоце и која се, нема дилеме, трудила да постане заштитни медијски знак политике Александра Вучића. Са његове тачке гледишта, свидјело се то некоме или не, потпуно легално.

Међутим, ту није био крај. Услиједио је назови реципроцитет, или, како би народ рекао, „тук на утук“, па је Србија увела забрану једном од уредника ТВ Вијести, Петру Комненићу, кога дио Срба у Црној Гори већ дуже вријеме сматра особом која им, благо речено, није наклоњена. Због тога већ извјестан период политичари који се представљају као представници српског народа одбијају да гостују у његовој ауторској емисији.

У цијелу ту причу, која је више политичка него медијска, немушто се, а није му први пут, укључио и актуелни премијер Милојко Спајић. Најприје је критиковао Драгана Ј. Вучићевића, а потом и Петра Комненића, алудирајући управо на чињеницу да његову емисију све чешће избјегавају поједини политичари.

Рекaо бих да је то било прилично неспретно мијешање премијера и његових савјетника, који нијесу имали довољно политичке храбрости да се огласе поводом хапшења и физичког малтретирања црногорских држављана на Газиместану, за Видовдан, од стране Куртијеве полиције. Својим ћутањем прикључили су се и ћутању министра Ибрахимовића и Министарства вањских послова, као да није ријеч о њиховим држављанима, већ о неким туђим људима.

Све то дјелује као смишљена политичка игра која би, не дај Боже, могла да науди нашем европском путу или предизборном политичком угледу појединих актера. Подсјећа ме на филма о Три мускетара и њихов поклич: „Сви за једнога, један за све.“

Пошто одавно живимо у земљи чуда, не би ме изненадило да се иза ових најновијих одлука о непожељним медијским радницима крије нешто сасвим друго.

Прва сумња ми, не знам зашто, пада на предстојеће уставне промјене, за које се представници српског народа залажу, да не кажем боре, већ годинама, обећавајући својим бирачима српски језик, тробојку и двојно држављанство. Пред парламент, међутим, долазе уставне промјене у којима тих питања нема, иако би се, на основу резултата посљедњег пописа, могло очекивати да се нађу на дневном реду.

Умјесто тога, предложиће се искључиво уставне промјене везане за обавезе из европске агенде. Та агенда не подразумијева уважавање резултата пописа становништва, иако је управо поштовање воље грађана једна од основних демократских вриједности којима би Европска унија требало да тежи.

Видимо да су разговори и убјеђивања посланика већ увелико почели, и то не само од стране господина Сатлера.

За сада је једино јасно да ДНП Милана Кнежевића инсистира да ће гласати за уставне промјене само уколико се у њима нађу и идентитетска питања српског народа.

Интересантна је и порука из ПЕС-а да ћемо сада видјети „ко је вјера, а ко невјера“. Не знам коме је та порука упућена и са којим правом – да ли опозицији, прије свега ДПС-у и УРИ, или можда посланицима парламентарне већине: независним посланицима, представницима мањинских народа, Демократама, Новој српској демократији или чак сопственим посланицима.

Иако на први поглед није тешко погодити коме је порука намијењена, изазов остаје велики, јер је потребно обезбиједити довољан број гласова. Видјели смо како је прошла Подгоричка скупштина, али видимо и како пролазе фаворити на свјетским фудбалским првенствима.

Зато остаје питање да ли је медијски „Педро“ само мамац или, како ми на мору кажемо, „њешка“, како би нешто друго прошло испод радара. Одговор ћемо вјероватно добити већ почетком наредне седмице, као и на питање да ли је игра „штапа и шаргарепе“, коју нуди европска агенда, довољан мамац да га политичари загризу.

Перица Ђаковић