ДА ЈЕ ВИШЕ ЧАСТИ КАО КОД ПИЛОТА ЈОВАНА

Недавно сам, дакле, у јеку туристичке сезоне, летио авионом Аир Монтенегра из Београда до Тивта. Након чекирања, пасошке и друге контроле, заједно са путницима стигох до излаза А5, који се брзо напунио путницима који су хитали ка мору, већина, претпостављам, на свој одмор.

Сви смо нестрпљиво гледали ка ваздушном мосту који аеродром спаја са авионом, ишчекујући да се паркира наш авион. Минути су пролазили, вријеме је споро текло. Нека дјеца су се играла, друга, ситнија, шетала су са помало нервозним мајкама. На срећу, била је ту и једна млада дјевојка са виолином, у пратњи да ли професорке или баке, која је себи, а и нама око ње, скратила чекање мини-свирком. Више је то личило на њену класичну вјежбу за наступ који ју је негдје на обали вјероватно чекао.

Иако сам јој се и тада захвалио на мини-концерту и пожелио пуно успјеха, када је авион са препознатљивим знаком на репу, али и натписом да ће „Монтенегро 28“ ући у Европу, коначно стигао, сви смо нестрпљиво кренули ка њему и посљедњој провјери.

Посада нас је дочекала са осмијехом и ријечима добродошлице и, након полијетања, почастила флашицом воде и одличним кексом од смокве.

Али да не би све било тек дио класичног лета, услиједило је нешто што је за мене било право и пријатно изненађење. Обратио нам се капетан авиона, уз дубоко извињење, своје лично и цијеле посаде, што каснимо 60 минута.

Човјек се, осјетило се то у његовом гласу, искрено извињавао. И то не једном, него неколико пута. Уз ријечи да је до кашњења дошло не њиховом грешком, већ због ротација које је авион имао тога дана.

Могло је то проћи као и до сада, јер кашњења нису ријетка, и вјероватно бих и ово заборавио без тих ријечи капетана Јована Радоњића.

Да, добро сам упамтио то име.

Јер код нас је ријеч „извините“, барем код наших политичара и назови бизнисмена, једна од најскупљих.

Не знам када сте је посљедњи пут чули да су је они изговорили за нешто што су тврдо обећали, а од тог обећања прођоше године и не би ништа.

Дјеца би, благо речено, рекла: играле се чике и превариле нас, по ко зна који пут.

Да ли сте чули да се неко извинио за вишегодишње пробијање рокова на градњи оног малог дијела ауто-пута или већ чувеног булевара Тиват–Јаз?

Да ли се неко извинио за неиспуњена обећања дата народу и блаженопочившем митрополиту Амфилохију након политичких промјена у августу 2020. године?

Ја се нешто не сјећам.

Да ли се неко извинио за она силна предизборна обећања са чувених билборда, које је, како мајке углавном кажу дјеци, „маца појела“?

Да не спомињем овдје све наше успјешне транзиционе послове, доведене инвеститоре, сумњиве крипто-мајсторе...

Нисмо чули да се неко извинио за промашени тендер за наше аеродроме, који, и поред свих политичких и неких других игара, остварују екстра-профите, а не дају запосленима да се задуже и сами их доведу на ниво на којем би требало да буду.

Сви само вичу да немамо услове и да их треба дати под концесију.

Нико јавно да, попут капетана Јована, изађе пред народ и каже да се код домаћих послова не може баш тако лако уградити. Или, што би народ рекао, може се „јамити“, али нешто ситно. Не као код Телекома, Светог Стефана са Краљевом и Краљичином плажом и вилом, као код петље на Смоковцу коју је неко заборавио да планира, али и да на крају призна грешку уз једноставну ријеч – извините.

Сви се углавном бусају да су подигли минималну пензију, али не и да признају да су, уз сва та повећања, обичном народу и свијету новчаници постали само тањи и тањи.

Нико да каже: извините што су неки политичари сипали гориво као да је вода.

Нико да каже извините што су неки возили и возе државне аутомобиле, иако нигдје у свијету не пише да би они морали на посао долазити службеним колима, већ својим аутомобилом или јавним превозом.

Као што је било театрално када је премијер 42. Владе првог дана на посао стигао таксијем, а већ сјутрадан сјео у сједиште државног аутомобила, уз возача и још неке привилегије приде – не само за себе него и за фамилију.

Већ смо заборавили како су неки предсједници, а ријеч је о Филипу Вујановићу, били ријеткост, да не кажем егземплар, којег сте могли срести на улици без пратње и обезбјеђења.

Дакле, поента ове моје приче је да би било лијепо, а никако срамота, да се наши врли и, по њиховом мишљењу, кључни политичари угледају на часног капетана Јована Радоњића.

Сигуран сам да је и он слушао Зорана Стипичића Џибонија и пјесму „Опрости“.

Он да, али не вјерујем и ови наши политичари, који се пуне као бродови.

Па ћу за њих поновити његове стихове:

„Ди свако држи своју страну, и поноса и глупости. Могло би бит' да је лакше умрит', него људима рећ'„Опрости“.

Ох, Боже, да ми те проминит', ил' тебе или себе, исто је.

Могло би бит' да је лакше умрит', него људима рећи: опрости.“

Капетане Јоване Радоњићу, за оно „опрости“, упућено путницима у авиону који су уредно купили карте за лет, не на вашем приватном, него државном авиону, дужан сам, што би народ рекао, скинути капу до пода и рећи: док је таквих, има нам наде.

Нећемо ваљда дозволити да нам све мајстори распродају, за транзиционе послове и своје џепове.

Перица Ђаковић