ЗАСТАВЕ

Обиљежићемо још један Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Грађани, градови, општине и институције придружиће се и ове године обиљежавању празника и истаћи заставу Републике Српске и српску националну заставу на својим домовима, балконима, прозорима и друштвеним мрежама.

Неко ће је поносно развити, неко ће је окачити, неко ће је фотографисати, а има и оних који ће уредно пребројати колико их је и гдје их све има. А, како и не би када је Дан српског јединства, слободе и националне заставе. И лијепо је имати заставу у коју поносно гледаш. Још љепше је знати којем народу припадаш, шта ти је важно, које су ти боје, симболи и историја. Лијепо је када ти застава није само комад платна који вијори на вјетру, него оно што носиш у себи.

Застава може да буде јединствена колико год хоће, али народ испод ње мора прво да одлучи да ли жели да буде јединствен.

Ту смо кроз историју и ону давну, а боме и новију, знали да имамо озбиљан проблем. Срби су се често најбоље слагали када је требало пјевати о јединству, али нешто слабије када је то јединство требало заиста и показати.

Ма ми смо себи најгори, па изговорите то као и ја бар једном недељно.

У најодсуднијим тренуцима када се ломила историја, и она стара и ова нова, није нама фалило застава. Недостајало нам је увијек онога што би требало да буде најважније, заједничког интереса, политичке мудрости и способности да се схвати да није сваки лични интерес вриједан колективног пораза.

Историја нас је томе већ научила само што ми изгледа волимо да учимо историју напамет, али не и да запамтимо лекције. Зато данас можемо окачити заставу високо, али још важније да и главу држимо довољно високо да видимо једни друге. Није српско јединство само када се сви сликамо испред исте заставе.

Српско јединство је када се упркос свим разликама не дозволимо раздвојити тамо гдје нам је заједнички интерес.

А заједнички интерес Срба са обе стране Дрине никада није био никаква тајна. Србија и Република Српска имају посебне, историјске, културне и националне везе. То већини у Сарајеву и Федерацији смета више него што је пристојно признати. Чим се помене повезаност Србије и Републике Српске одмах им се упали аларм. Пуна су им уста дестабилизације, сепаратизма, угрожавања државе и опасности по мир и стабилност. Као да се двије обале Дрине могу повезати само ако се претходно добије сагласност неког кабинета у Сарајеву. Посебна је прича како неки бошњачки политичари доживљавају српску заставу.

Када је виде у Републици Српској још у чвору са овом нашом настаје ванредно стање. Анализира се сваки симбол, боја и јарбол, а посебно датум да ваљда неком не повриједи осјећања. Када Србин истакне заставу одмах слиједи анализа шта је тиме поручио, а када Срби обиљежавају своје празнике истражује се шта се тиме угрожава. Па чак се и застава третира као доказни материјал. Када се у Федерацији завијоре ратне заставе и симболи под којима су чињени страшни злочини над Србима онда наступа чудесна тишина. Тотални мук, а нигдје аларма.

Нема ванредних стања и анализа како такви сомболи могу да повриједе другу страну. То вам је зато што неке заставе имају статус политичког проблема, а неке статус фолклора. Ваљда то зависи од оног ко их носи. Ако је српска одмах је у старту опасна, ако је ратна бошњачка онда је историјски симбол. И ето нам још једног двоструког БХ аршина. Заставе у БиХ не спајају него раздвајају. Застава би ваљда требало да буде симбол идентитета, а идентитет се овдје одавно користи као политичко оружје. Зато што би једни да сви прихвате државу као своју, а ови други не би са се одрекну свог нацоналног идентитета да би некоме било лакше. Будимо сада искрени - колико људи у Републици Српској заиста доживљава застраву БиХ као своју? Онако искрено, колико?

Ако ћемо поштено, не баш много.

И није то нешто што се може ријешити наређењем, законом, заставом на згради или још једном политичком лекцијом о томе шта би неко требало да осјећа. Припадност се не наређује и идентитет се не прописује, а љубав према држави не може се произвести декретом. Ако баш желите да људи доживљавајузаставу као своју прво се мора направити држава у којој ће се осјећати као код куће. Једноставно је, али је управо то најкомпликованија ствар у овој земљи .

Зато ће данас многи причати о јединству, слободи, нацији и застави.

И треба. Али било би добро да макар на један дан заставу не користимо као покриће за оно што нам недостаје. Није проблем што Срби имају дан да истакну нацоналну заставу већ што неком смета што то раде.

И онда им још траже да се одрекну свог идентитета да би ваљда доказали да су добри грађани БиХ. Не може бити проблем што Србија и Република Српска његују своје везе на које имају право и не може нико да мисли да има право да одређује колико те везе смију да буду јаке.

Можемо се ми правити да се то не дешава и можемо говорити о заједничким вриједностима, заједничкој будућности и гађати се лијепо упакованим политичким фразама. Али застава је незгодна ствар јер баш она показује шта људи осјећају и зато ваљда изазива толико нервозе.

Када се застава подигне није то само боја, већ припадност и понос и историја.

Нажалост када се оне ратне вијоре види се и мржња. Зато нам не требају нове заставе раздора него људи који ће разумјети да туђа застава не мора да буде пријетња њиховој. Српска национална не угрожава никог зато што је српска као што ни туђа није опасна само зато што није наша. Осим у случају ако није ратна. Јер ратне заставе и симболи под којима су људи убијани и протјеривани, ма са које стране да су, нису и не могу бити украс никоме. Нема већег апсурда него када се од једних тражи да забораве своје симболе а другима се њихове ратне заставе представљају као национални понос. Није то никакав суживот, већ двоструки стандард са заставицом на врху. Зато, док будемо гледали српске заставе како се вијоре морамо се мало запитати и шта је иза њих.

Јесмо ли баш и увијек јединствени и јесмо ли научили нешто из својих подјела. Хоћемо ли опет када дође неки важан историјски тренутак прво гледати ко је чији, из које партије, с које стране Дрине, ко је коме дужан и ко ће извући политичку корист? Или ћемо коначно схватити да је најскупља застава она под којом се народ не подијели, јер она може да вијори и над побједом и над поразом. Може да буде симбол слободе, али и подсјетник на то колико је слобода скупо плаћена. Може и да спаја и да раздваја и да буде понос. Али може да постане и оно чим политичари машу када немају шта да кажу и покажу. Зато и треба заставе да вијоре, али нека и главе буду хладне и нека нам то српско јединство не буде само празнична декорација. Српско јединство није у томе да сви стојимо испод исте заставе када је лако, већ онда када је најтеже. Историја нам стално показује, шта се дешава када га нема.

Зато је крајње вријеме да јој не дамо прилику да нам исту лекцију понови.