ЗАБРАЊЕНО ЖАЛИТИ

Отишао је Ратко Младић. И како то већ бива са свим великим балканским, али ипак понајвише српским мртвима он је и више него жив и политички и историјски. Упалиле су се свијеће, и туга и инат и мржња. Упалили су се језици мржње да над‌јачају оне који тугују. Отворили су се и стари ровови изгледа никада затрпани. У Републици Српској Младић се испраћа као командант и јунак, а преко невидљиве линије у Федерацији кипти бијес уз тешке ријечи пуне мржње и пријетње кривичним пријавама против свих оних који су се усудили да јавно изразе саучешће и жаљење због смрти генерала који је командовао Војском Републике Српске чврсто вјерујући да брани свој народ од непријатеља. Смрт изгледа овде више није приватна ствар, као ни жаљење. Мораш да имаш и званично одобрење за емоцију. Можеш да тугујеш али не за оним за ким ти осјећаш тугу него само за оним за ким неки тамо који исписују законе сматрају да имаш право. Можеш и да се сјећаш и да палиш свијеће али само онако како је политички пожељно. Јер то се ваљда зове посљедња фаза демократије, а то је слобода говора али са списком дозвољених осјећања. Генерал Ратко Младић заувијек ће бити за Републику Српску командант Војске Републике Српске , а за Федерацију и оне који су се потрудили да заврши у Хашком казамату правоснажно осуђени ратни злиочинац и симбол најстрашнијег злочина. Једно је судска пресуда, посебно ако знамо какав је суд пресудио, а сасвим нешто друго је људска реакција на нечију смрт. Па можемо ли, побогу, направити разлику између тога. Очигледно не може. Забрањено је жалити генерала Младића. Овд‌је се одавно не тражи само да прихватите хашку пресуду већ и да прихватите прописану емоцију према човјеку који је ту пресуду добио. Ако жалиш ето ти кривичне пријаве, ако ћутиш нешто кријеш , не смијеш, ако кажеш да је био твој командант релативизујеш, а ако га назовеш херојем величаш. Ако кажеш не дај боже да све оно што је био Ратко Младић зависи од различите политичке и историјске интерпретације онда си вјероватно најгори од свих јер мислиш својом главом. А, то се овд‌је не прашта . Федерација је још једном показала како може да буде јако сложна не око економије и реформи и корупције него око установљеног начина како да се свако ко је изразио жаљење и саучешће због смрти Ратка Младића пријави. Ту је слога неупитна јер за кривичну пријаву увијек се нађе енергије . То су ваљда они који се куну у мултиетничку Босну па се претворе у тужиоце туђих емоција и то преко Суда БиХ. Њихове емоције за „њиховим“ су ваљда једине исправне и дозвољене, а кривичне пријаве пишу јер је забрањено жалити генерала Младића и то их пишу институцији којој се одавно пришила етикета селективности , политичких утицаја и различиих аршина . Па сада треба да вјерујемо да ће правда прорадити зато што је неко написао „ генерале, почивај у миру „ јер га једни сматрају херојем, а ови други злочинцем. И тако смо ето 30 година послије рата научили апсолутно све осим оне најважније ствари да не морамо да мрзимо мртве да бисмо поштовали живе. Али ми и даље живимо у рату . Само што су нам ровови у политичким изјавама , на друштвеним мрежама , тешка артиљерија су коментари, а снајпери су тастатуре . Муниција су и даље мајке, туђа д‌јеца и туђи мртви . Само једна страна , јер друга није иста . Није довољно црна марама , јер ваљда имају црње. Док нови рат букти због смрти Ратка Младића има оно једно питање које би требало да је много непријатније: гд‌је су сви остали и гд‌је су они који су чинили злочине, а данас мирно шетају , гд‌је је принцип и гд‌је је та чувена универзална правда коју сте кажете дочекали јер је умро Ратко Младић . Или је правда резевисана за наше, никако за ваше. Па када говоримо о злочинима хајде да говоримо о свим злочинима, хајде да говоримо о свим жртвама. Ако причамо о одговорности нека онда она не буде национални производ. Не треба нама правда која ће бити српска, муслиманска и хрватска већ она која неће питати ко је жртва,а које је националности онај ко је злочин починио. У сваком другом случају не говоримо о правди него о освети. Лицемјерно је зато то што забрањујете жаљење за Ратком Младићем . Не можете забранити човјеку да жали због смрти другог човјека. То вам није борба против негирања злочина . Оног момента када сте почели да одређујете шта човјек смије да осјећа онда сте закорачили на врло опасан терен.

Ратко Младић је отишао , али његовим одласком није написана историја . Није написана све док сви не буду имали право да жале и право да ћуте и право да кажу.

Нико нема право да нареди другом шта да осјећа и да му забрани . Јесмо ли сви који жале за Младићем злочинци , а ви који то осуђујете свеци. Онај ко каже да је злочин почињен над „њиховим“ страшан ,а над „нашим“ оправдан није патриота. Тај је и даље заробљеник рата који би требало да је завршен. Можда је тешко призанти оно најтеже да се тридесет година послије не смијемо сјећати мртвих , а да не убијамо живе. Па ако већ хоћете да забрањујете хајде да забранимо мржњу и селективне жртве , да забранимо двоструке аршине и да забранимо да се жртве мјере националношћу починоца. Хајде да забранимо да се нашој д‌јеци остављају наши ровови .

Ратко Младић је отишао . У вјечност и у историју. Оно што ви радите, баш ви господо што забрањујете сузе , правите од његове смрти нови рат .

Забрањујете да се каже : жао ми је човјека који је умро. Бојим се да ће ускоро за жаљење бити потребна дозвола неког министарства за емоције и одсјека за правилно туговање , комисије за политички прихватљиву жалост. А , све оно што се могло прочитати и чути : крепан , злочинац, месар то је ваљда све одобрено и дозвољено. То није говор мржње, то је политички став .

Почивај у миру, е то већ мора пред тужиоца . Можеш вријеђати мртвог човјека али не смијеш жалити за њим . Логика је фасцинантна.

Ратко Младић је умро. Пресуда није .Није ни сјећање. Није умрла потреба да се мртви користе за свађе живих .

Ко ће то побиједити након Младићеве смрти? Нико. Све док год будемо бирали чији злочин видимо, чију жртву памтимо и за чијим мртвим смијемо да жалимо ми нисмо завршили рат.

Само смо промијенили униформу .

Јер цивилизација почиње управо тамо гд‌је престаје потреба да се радујеш туђој смрти.

А , многи су још далеко од ње.