СИЛА БЕЗ КИЛА

Има ли неко да се још није огласио? Јесте ли сви завршили? И они што имају кила и они што немају. И они што мисле да су нека сила. И наравно и неизбјежна седма сила. Није дуго требало да се из вербалног рата пређе у аудио документарац. Сви су сецирали, преслушавали, тумачили и рашчлањивали шта су Милорад Додик и Бакир Изетбеговић мислили када су рекли шта су рекли. Јесу ли се посвађали случајно или намјерно и зашто баш сада?

И откуда Бакиру дрскост да помиње силу када помиње Милу. Постоје, наравно изјаве које изазову реакцију, постоје и оне које изазову скандал. А, постоје и оне које неко испљуне или зафрљацне као камен па кога погоди. Таква је и ова Бакирова да Милорада Додика треба са политичке сцене уклолонити силом. Не изборима ни аргументима ни политичком борбом него силом. Та ријеч од пет слова и терет од неколико деценија балканског лонца. У нормалним демократијама политички противници се побјеђују, у уређеним друштвима се смјењују, у правним државама се и процесуирају ако су криви. Само у политичким мочварама попут ове босанскохерцеговачке почиње прича о уклањању. И то силом .

Да се не лажемо чули смо и горе и па није ни неко изненађење што је речено. Проблем је што је речено тако лако, да Додика треба уконити силом. Ако ћемо искрено већ је једном силом и уклоњен са мјеста предсједника, као да се не ради о човјеку који представља вољу хиљада и хиљада бирача. Да је којим случајем Додик изјавио да Бакира треба уколнити силом регион би вјероватно већ био у ванредном стању. Медијском и ко зна још каквом. Аналитичари би анализирали, амбасаде би изражавале дубоку забринутост, а дежурни чувари демократије држали би лекције о европским вриједностима. Овако смо добили стандардну домаћу дисциплину, а то је објашњавање како није мислио оно што је рекао него оно што је касније објаснио да је мислио. Публика навикнута на политичке преводиоце више ни сама не зна да ли да вјерује својим ушима или тумачењима свих укључених овај нови рат изјавама.

Двојица политичара који се годинама предтсављају као два неспојива свијета. Два универзума. А, онда заврше један код другог у телефону.

Након разговора Додик је рекао да је било непријатно, док се Бакиру учинило да је Додик био нервозан.

Додик се смијао, мада Бакир каже да није. И тако је наша свеколика јавност добила најскупљу психолошку анализу једног телефонског разговора у својој новијој историји. Баш када се твитер рат захуктао услиједио је потпуни обрт. Телефонски разговор у етеру. Јавности је сервиран снимак телефонског окршаја два политичка ветерана. Лично Бакир и лично Додик.

Тако је јавност могла да чује оно што је до тог тренутка слушала кроз филтере страначких гласника и саопштења. И ево шта смо сазнали. Да је та сила без кила. Да међу њима нема ни грама "политичке љубави" али ни грама изненађења. Након свих бомбастичних анализа из снимка се не чује никакав преплашени Додик, никакво повлачење. Чује се човјек који тражи објашњење за оно што је изговорено. Јер ако некоме поручите да га треба уклонити са политичке сцене па још додате и силом тешко је глумити да је проблем у тону разговора.

Јер Додик и Бакир већ годинама функционишу као политички партнери у сукобу. Један другом су највећи противници и један другом почесто су били и савезници. Када једном падне рејтинг други га подигне. Када једном понестане тема овај други се појави.

Када једном понестане непријатеља други ускочи да му буде непријатељ. Али један је сила, један нема кила. Зато вам и кажем сила без кила. Додикова и Бакирова прича је као сијалица која трепери. Никако да се угаси. Зато је ова цијела прича много већа од једног телефоснког разговора и много већа од једног твита. Она говори о стању политике која је одавно престала да нуди конкретна рјешења па се дала у производњу непријатеља. Јер лакше је причати о Додику и Бакиру него о економији и реформама и бројати политичке противнике него сабирати резултате. Када нестане резултата и кила онда на сцену ступају тешке ријечи.

Оптужбе, драматичне поруке и незаобилазна пријетња силом. Али има један проблем са силом. Сила никада није доказ снаге. Сила је готово увијек признање немоћи када политика остане без идеје. Када лидер попут Бакира остане без одговора, па призива силу и обрачуне.

Сила без кила. Пуно галаме и тобоже великих ријечи, а премало политичке тежине да љутог му противника Додика побиједи у политичком рингу. Али нема кила. Колико год се међусобно оптуживали, снимали и прозивали једна ствар остаје непобитна. Милорада Додика неће силом уколнити Бакир Изетбеговић као што ни Бакира Изетбеговића није могао уконити Милорад Додик .То могу једино грађани на изборима. У тишини гласачке кабине. Без силе, без пријетњи и без великих патриотских представа. Све остало је политика за публику.

А, демократија није сила. Бар не ова без кила. Мада су нам овдје често силу продавали као демократију. Демократија је са килама или без њих прихватање чињенице да и онај кога не подносите има право да га народ бира.

Оног тренутка када почнете да пропагирате да некога треба уклонити умјесто побиједити нисте показали да је он слаб већ управо супротно. Показали сте колико сте изгубили вјеру у сопствену снагу. И зато цијела ова прича око Додика и Бакира неће остати упамћена по томе ко се смијао, а ко је био нервозан и ко је коме шта рекао "преко жице".

Остаће упамћена по оној ријечи од које је све почело. По сили. У овом случају без кила. А историја нас упорно учи исто: ко вјерује у народ тражи изборе, ко вјерује у аргументе тражи расправу, а ко вјерује у силу већ је изгубио оно најважније, вјеру да може да побиједи.

Постоји само једна сила која заиста вриједи. То је народна воља .

Све остало је слабост прерушена у снагу. Сила без кила.