ФРТУТМА

Постоји једна ријеч коју је народ измислио за стање општег хаоса када сви причају у глас, нико никога не слуша, сви нешто трче и нико не зна гдје иде. Фртутма. Да је којим случајем политичка категорија, била би уставна одредба Републике Српске. Дакле, почела је још једна фртутма у Републици Српској. Није да је икада и престала, али како се избори ближе, захуктала се. Као вашарски рингишпил који се врти толико брзо да више нико не зна ко окреће, а ко је привезан за сједиште, док неко узалудно дозива чувеног Бору да угаси рингишпил.

Најновију фртутму покренуло је ново задуживање Републике Српске. Заставу побуне подигао је Драшко Станивуковић и експресно најавио протесте, обруче, окупљања, узбуну и политичку мобилизацију против додатног задужења од 800 милиона марака, тврдећи да се Република Српска претвара у кредитног рекордера региона. Све је то легитимно. Опозиција је ту да критикује власт. Али постоји један мали проблем.

Мора се сјетити да је градоначелник највећег града Српске. Док Станивуковић позива народ да брани Републику Српску од задуживања, питам се ко ће одбранити Бањалуку од рупа, саобраћајног хаоса, неуређених насеља, паркинга који су се одавно претворили у политичке теме и пројеката који годинама живе само на прес-конференцијама и Инстаграм рилсима. Лакше је изгледа бити револуционар у Републици, а градоначелник у одсуству.

Тако се грађани Бањалуке, онако безобразни какви јесу, усуде питати: кад је протест због Бањалуке, кад је протест због саобраћајног колапса и због насеља која чекају канализацију и воду? Некада се чинило да је Драшко свако јутро у Бањалуци, а данас дјелује да се свако јутро буди у предсједничкој кампањи. Некада је био градоначелник који жели да постане предсједник, данас изгледа као предсједнички кандидат који повремено сврати до Градске управе. Ваљда се одлучио за мисију спашавања Републике Српске, али у сопственом дворишту још није покосио.

Кад смо већ код кампање, још се не зна ни да ли је кандидат, али каже врло је близу да то саопшти. Све што су се договорили на силним састанцима за сада је да поставе бројчаник о задужењима. Врло инвентивно. Бројчаник који би пребројавао састанке опозиције на којима није одлучено ништа, осим да се састану поново, још није измишљен. Изборна фртутма је почела, а опозиција још води дубоку филозофску расправу на тему: јесте или није, и ко ће, а ко неће, док се не дође до „неко мора, ево ја ћу“ и "ево ја онда нећу."

У СДС-у опет нове подјеле, нова прегруписавања, нова окупљања и нова неувјерљива увјеравања да подјела нема, баш као сваки брачни пар пред развод који се труди, али не може да сакрије да ништа није у реду. Једино што је СДС-у стабилно јесте нестабилност. Толика количина унутрашњих сукоба да је потпуно јасно да је највећи противник СДС-а заправо СДС.

С друге стране, СНСД бар дјелује да зна шта ради, или бар зна кога гура у први план. Све гласније се поручује да је Саво Минић један од најозбиљнијих кандидата за предсједника Републике Српске. Можда јесте, можда није. У сваком случају, док дио опозиције кандидата крије као нуклеарни код, власт име кандидата полако пушта у политички промет. Ако је оваква фртутма прије избора, како ли ће тек изгледати када неко буде морао да ради посао због којег је изабран?

И тако улазимо у још једну изборну фртуму. Негдје између кредита, протеста, страначких обрачуна и бескрајних политичких представа, изгубили су се, а ко други него грађани.

Кад се смири фртутма, утихну сви протести и прођу избори, и кад се све функције подијеле, остаће исто питање које свака власт и свака опозиција упорно избјегавају: ако сте већ толико добри за функције које желите да освојите, зашто већ нисте показали да сте добри у онима које већ имате?

Народ одавно не тражи месију, већ мајстора да поправи оно што је покварено. Док се то не деси, гледаћемо оне што обећавају будућност и од тога не стижу да се позабаве садашњошћу. Журе на протесте.

И још, као да није довољно ове политичке фртутме, кренула је и она фудбалска. Води се историјска битка ко за кога навија. Броје се заставе, патриоте и издајници. За кога ви НЕ навијате?

У повјерењу да вам кажем и ја. Можда се и зато, како ствари стоје, почне позивати пред Суд БиХ. Зато ипак немојте превише гласно „НЕ навијати“.

Фртутма је наше природно стање. Народ к’о народ.

Може да издржи још једну политичку кризу, изборе и кредите, и наравно наставити да живи у фртутми коју му, опет пред сваке изборе, продају као политику.