РАЗЛАЗ

Завладала је епидемија масовних политичких разлаза. Разлази нису због идеологије, ни због принципа. Нису ни зато што је неко коначно схватио да „ово више нема смисла“. Ма какви. Разлази су јер мисле да је вријеме. Јер је згодно. Јер је процјена.

Прво разлаз у највећој кући. Када неко напусти СНСД то није одлазак. То вам је отприлике као кад се одвоји комад намјештаја и одлучи да постане самостална гарнитура. Владо Ђајић, човјек који је годинама био систем у систему одлучује се на разлаз, одлучује се да буде систем за себе. Није то разлаз, то је реорганизација личног политичког простора. Кажем, као када премјестите кауч и схватите да ипак може и без дневне собе.

Разлаз је и у ПДП-у. Игор Црнадак се разилази. Он врата дневне собе ПДП-а није залупио него је мало изашао, можда да се врати другачији.

Оснивање нове странке тако је постало нешто попут отварања нових кафића. Сви знају да их има превише, али свако вјерује да баш тај његов нови има "душу".

Ту је и још једна посебна категорија разлаза. Ту је Небојша Вукановић. Он се разишао са свима. Са партијама, са некадашњим страначким колегама, са политичким савезницима. И на крају изгледа и са самим собом. Његов политички пут личи на разговор пред огладалом гд‌је ни рефлексија више не климне главом. Вукан није опозиција власти, он је опозција свему укључујући сопствене јучерашње ставове.

Једни се разилазе да би основали нешто ново, а други се разилазе јер старо више не може да издржи њих. Неки одлазе јер им је тијесно и у сопственим амбицијама.

Најзанимљивије у цијелој причи о разлазима није што се разилазе. То је чак у неким тероијама и здраво. Најзанимљивије од свега је што се сви разилазе пуни увјерења да баш они носе истину, морал и будућност. Као да су идеали кофери које свако може да понесе са собом када излази из странке.

А, заправо је све једна велика сеоба без циља. Политичке партије постале су аутобуске станице: свако долази, мало сједи, па оде даље увјерен да баш он вози у правим смјеру ,

Разлази заправо нису крај. То је само под‌јела истог колача на више тањира. Више странака, више ега, иста глад. Јер се код нас не разилазе идеје. Разилазе се само људи да би се поново срели на некој новој под‌јели .

Не разилази се због принципа него због простора. Не дијели се због идеја него због функција. И сваки тај нови почетак заправо је стара прича у другом паковању. Зато то нису разлази.

То је кружење. Истих људи, истих амбиција истих обећања око народа који упорно стоји и броји разлазе.

И на крају када се све сабере и одузме није проблем што се они разилазе, већ што се никад не разиђу са оним због чега су ту гд‌је јесу .

Са сопстевеним сујетама и егом.

Текст је готов.

Шта да вам кажем друго осим: ајмо разлаз!

Мирни.